УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

четвртак, 01. октобар 2009.

Магија боја и облика


На фотографији: Слободан Г. Јовановић и Мирослав Тодоровић, Галерија Центра за културу „Градац“ у Рашки, 17. јун 2009.

Уз Пределе Слободана Г. Јовановића




Предели боје ове речи стихови

Предели што путују са изложбу на изложбу

Велика радост боја светлост/и сећања

Из: Предели С. Г..Ј



СЛИКЕ Предели Слободана Г. Јовановића су својеврсне химне природи. Лирски интониране оне су видљива поезија природе. Изражена је језиком боја, језиком универзалног духа који визулено дочарава чисту поезију природе. Она „плави нашу свест не само бојом него и светлошћу предела, једном речју значењем“. Слободан Г. Јовановић је истински сликар = песник природе, песник који се надахнуто изражава бојом као сликар, светлошћу као фотограф. Он се бојом изражава када слика пределе природе, светлошћу када слика пределе људских лица. Ридовим речима казано „ оно по чему се једна врста уметника разликује од друге није њихово стање душе, њихова ментална, него је разлика између вербално-акустичког и пластично-визуелног сензибилитета; разлика у материјалу, не у методу.“

Јовановић се, дакле бојом изражава када слика пределе природе, светлошћу када слика пределе људских лица. Сликар Јовановић нам језиком боја предочава фрагменте једне свеслике, јер сви сликари сликају једну слику, као што песници пишу једну песму. Он чује музику предела која га подстиче да ствара. Јовановићево сликање предела је и знак дивљења према природи, као и тражења знаног и непознатог. Тамо, у далеком свету, где живе Индијанци, међу далеким пределима налазио је своје пределе. Ове слике на призивају и велике речи поглавице Сијетла из 1851 (?) изговорене у славу земље, неба и природе, које ево данас, добијају на актуелности: „ Земља је наша мајка, ако човек пљује на тло пљује на себе самога. То ми знамо. Све ствари повезане су као крв која уједињује породиву. Све ствари су повезане. Што год снађе земљу снаћи ће и синове земље. Човек не тка ткиво живота : он је само струк у томе. Што год чини ткању чини и себи самоме.“ (Данашње време нас уверава колико су ове рече биле профетске.) И Јовановићеве слике су својврсно ткање боја и светлости, сенки и обриса, силуета, наговештаја... Створио је народ предела који нам сугерише устројство у овом свету, на сличности које откривамо у различитостима. На Сликама С.Г.Ј скоро да нема људских творевина. Нема насеобина. Није то усамљеност духа већ порука чистоте и исконске лепоте...опомена да су људске творевине трошне и пролазне, а дела природе вечита. Неке од ових предела препознаћемо као виђене на овим просторима, и, јамачно биће нам занимљивији, јер знајући да постоје њихови двојници указаће нам на нове теме, подстаћи на размишљање о свеповезаности, о васељенској једности, у чијој смо целости и ми њен трептај. Ове слике настале, махом, у земљи где живе Индијанци, указују и на категорије вишег смисла, где се срећемо са митом и истином која упитно опомиње: Шта је живот? Блесак свица у ноћи. Јер. човек само гостује у пределу у којем се одвија његова егзистенцијална драма. Он је њен дашак, трепет листа, он је,како то стиховима каже Јован Христић...гост који дође / Закуца на врата и оде Оде / А не остави за собом ни глас...Створен од праха земаљског човек је, дакле, прах и у прах се враћа.Он је у пределу у којем је обитавао, у његовој светлости и тами... У метафизичкој просторности предела.

Слободан поклонички слика природу.Надахнут доживљај предела транспонује у слику са свим одјецима доживљаја предела са меланхоличним призвуком усамљености. „Природа сваком, ко је одабере за пријатеља враћа добротом и чистотом. Она нас подучава, али и лечи, даје сокове и пружа одговоре“ (С. Шефер). Свети Николај поручује да „читати природу, отвореним срцем и умом, значи осетити њену дубоку душу божанске хармоније у којој обитава Бог“. И не само Бог, у овим сликама обитавају народи који су били, а сада су предели које гледамо.

Гледајте ове слике, видећете и чути тишину. Видећете светлост, светлост у бојама и тишину. Тишина је она пуста, космичка црква у којој стојимо сами. Јер, Тишина је једини језик којим Бог говори. Тишина која зари из ових слика је лековита. Она нас призива. И опомиње. Са ових слика запахнуће вас свежина ваздуха, мирис гора, бистрина и светлост, призваће вам памћење на тајанство планина и далеких предела.

И на естетичном плану Слободан Г. Јовановић је остварио однос са посматрачем његових слика. Пажљиви посматрач доживљава ове слике, с некима се „препознаје“, осећа се аутентичност, слути нова митологија доживљаја природе. Осећа дух пасторалне лепоте која се отвара на свим језицима.

Јер, ове слике су својеврсне химна природи и човеку, оној непатвореној лепоти са библијским духом, која је сада чежња човека заточеном у својим творевенама- зградама, градовима.Оне нас подсећају и опомињу, призивају да се спасимо и вратимо природи. И себи...

Сликар С.Г. Јовановић је преточио виђено у слике, облик је прешао у нови израз, у васколике слике изабране за своју душу и душу свих нас који смо овде.



Крстовдан, 2009. Мирослав ТОДОРОВИЋ




_________________________
Био-библиографска белешка :

СлобоДАН Г. Јовановић, рођен је 1949. године. Завршио студије на Факултету драмских уметности и Вишој школи за примењену уметност и дизајн у Београду.

Предавао на William Allen White School of Journalism and Mass Communication на Универзитетеу у Канзасу, на Факултету примењених уметности у Београду, Факултету уметности у Приштини, Филозофском факултету у Нишу, Школи за видео и ТВ продукцију југословенског института за новинарство из Београда, Уметничкој школи у Нишу и Центру за савремену журналистику у Београду.

Имао самосталне изложбе у: Покрајинском културном центру у Приштини, Галерији савремене уметности у Нишу, Галерији Дома југословенске армије у Нишу, Галерији Замка културе у Врњачкој бањи, Народном музеју у Прокупљу, Завичајном музеју у Александровцу, Галерији културног центра у Врању, Галерији Басара – Обрадовић у В. Бањи, Галерији српског лекарског друштва у Нишу, Песничком атељеу М. Тодоровића, Галерији културног центра у Сврљигу, Галерији дома културе у Рашкој...

Живи и ствара са Машом у Нишу. Пријатељује са Мирославом.