ЗАВЕТИНЕPress

ЗАВЕТИНЕPress
новине Сазвежђа З

четвртак, 23. јул 2015.

Stara vlaška svirka na trubi - Jasikovo (Majdanpek)

недеља, 07. јун 2015.

Научни скуп о стваралаштву Григорија Божовића у Косовској Митровици и Зубином Потоку

Већину путописа Божовић је, најпре, објављивао у „Политици”
Григорије Божовић, рад Јована Бијелића
Косовска Митровица – У Косовској Митровици и Зубином Потоку, на Косову и Метохији, одржава се дводневни научни скуп: „Живот и дело Григорија Божовића”, који су организовали Филозофски факултет у Приштини, са седиштем у Косовској Митровици, и Филозофски факулет из Ниша. Реч је о једном од најзначајнијих српских писаца, који су стварали између два светска рата. Рођен је у селу Придворица, код Ибарског Колађшина. Школовао се у Скопљу, Цариграду и Москви. Био је професор у познатој Богословији у Призрену, неко време и председник призренске општине. Био је и скупштински посланик, много се ангажовао у националном раду на Косову и Метохији и у Македонији.
Објавио је четрнаест књига: осам збирки приповедака, више књига путописа и краћих записа о људима и крајевима, који су сабрани из „Политике”, чији је био репортер између два светска рата. Прву књигу приповедака – „Из старе Србије”, објавио је 1908, а последњу – „Приповетке”, 1940, у издању Српске књижевне задруге. Аутор је и збирки: „Тешка искушења” (1935) и „Под законом” (1939).
Констатујући да је Григорије Божовић био антикомуниста и „велики Србин”, Војни суд Команде града Београда, последњих дана 1944, осудио га је на смрт, погубљен је, највероватније, у затвору у Ђушиној улици, у ноћи између 1. и 2. јануара 1945. године. Рехабилитован је 2008. године.
За књижевну рехабилитацију Григорија Божовића, велика заслуга припада Гојку Тешићу, који је у књизи „Утуљена баштина”, поред Григорија Божовића, „рехабилитовао” читав низ скрајнутих писаца: Драгишу Васића, Станислава Кракова, Светислава Стефановића, Јездимира Дангића, Владимира Велмар Јанковића, Тодора Манојловића, Станислава Винавера...
Иван Чарота, оснивач Катедре за србистику на државном Универзитету у Минску, у Белорусији, говорио је о јунацима прича Григорија Божовића, као читалац-странац. Постоји више дефиниција књижевности. По њему, књижевност мора да изрази суштину народа, његову историју, његов етнички и етички карактер. Само тада писац испуњава своју улогу и може да заузме место у националнохј књижевности, а његово дело се избори за место у „златном фонду”, и националне и светске књижевности. У руској књижевности то су: Пушкин, Достојевски, Шолохов, у белоруској: Јакуб Колас, Иван Мележ, Иван Пштањиков, у српској: Његош, Андрић, Ћосић и – Григорије Божовић, којег је недавно открио. Овај наш велики писац није превођен на руски, белоруски и украјински.
Тиодор Росић је указао на путописе Григорија Божовића. Стара Србија – Рашка, Косово и Метохија, Источна и Западна Македонија, Стари Влах, Тромеђа; Шумадија, Црна Гора, Стара Херцеговина, Босна, Босанска Крајина и Далматинска Буковица, у жижи су Божовићевог интересовања. Освнову путописа као књижевног жанра чини опис путовања. Путник даје информације о земљи и људима. Већуну путописа Божовић је, најпре, објављивао у „Политици”, па их је онда прештампавао у књигама: „Узгредни записи” (1926), „Црте и резе” (1928), „Са седла и самара”, „Урезане истине” и „Чудесни кутови” (1930), „Два дана по Гружи” (1933). Божовић, наглашава Росић, даје физичку и психолошку карактеризацију, не само Срба, већ и Турака, Арнаута, муслимана, Горанаца, Бугара, Грка, Цинцара, Срба Косоваца, Срба Црногораца, Срба Македонаца.
У путописно-репортерском стваралаштву Григорија Божовића, које чини две трећине целокупног књижевног дела највећег косовског писца, истиче Јордан Ристић, најбројнији су путописи о Старој Србији, његовом завичају  са којим је срастао и који је најбоље познавао. Животно искуство и литерарна зрелост, омогућили су Григорију Божовићу да објективно сагледа и прикаже дубину живота косовског човека, да продре у суштину једног злог времена и прилика у њему, да проникне у филозофију живота Срба, који стоички подносе све неправде и зла да би се одржали на дедовини, сачували своју веру и национални идентитет. Србина шиба живот, али он жилаво истрајава, спреман да поднесе и највеће жртве да би испунио Лазарев и предачки завет и сачувао тапије српског Косова и Метохије, не губећи наду да зло и неправда морају бити поражени.
У косовском узаврелом котлу, зверињаку, где се Србинов живот располућује, унижава и циклично страдалнички понавља, додаје Ристић, Григорије Божовић тражи корене и узроке српске трагике. То његове путописе чини актуелним, што потврђује и данашња драматична стварност у којој обитава и тавори више од две стотине хиљада преосталих Срба, који вапе за слободом и којима су ускраћена права, као ниједном народу у Европи, и који се грчевито боре да на Косову и Метохији остану и опстану.
Тема рада Михаила Шћепановића била је: Дијалекатско као наддијалекатско у књижевном тексту. Књижевни израз Григорија Божовића ослоњен је на Вуков(ски) српски књижевни језик коме је стабилан ослонац источнохерцеговачки дијалекатски говор. Радоје Симић је говорио о алузивности Божовићевог приповедања, Даница Андрејевић о жени између Ероса и Танатоса у прози Григорија Божовића, Рада Стијовић о лексици овог писца у Речнику српскохрватског књижевног језика Матице српске, Драган Микетић о турцизмима у Божовићевој прози, Бојан Чолак о слици Турака у збирци „Из Старе Србије”, а Миладин Распоповић је указао на тематско-мотивске кругове у приповедачком опусу Григорија Божовића.
Научни скуп наставља са радом у Зубином Потоку.
Путописи из „Политике”
Путописе „По Расу”, подсећа Тиодор Росић, Божовић је објављивао у „Политици” током новембра и децембра 1925. године. Они су сведочанство о душевном, национално свесном и пркосном старорашанину, брђанском горштаку, динарски виолентном, поштеном, верујућем и душевном. У том погледу парадигматичан је лик, вера и морално-национални назори попа из путописа. Снага вере, национална свесност и хајдучки  менталитет воде овог страдалника у одметништво и победу.
Зоран Радисављевић  објављено: у Политици.  07.06.2015.

Популарни постови