МУТАН ДУНАВ

 

Ој Дунаве, тија водо!
Што ти тако мутно течеш?
Ил' те јелен рогом мути,
Ил' Мирчета војевода? -
Нит' ме јелен рогом мути,
Нит' Мирчета војевода;
Већ девојке ђаволице,
Свако јутро долазећи,
Перунику тргајући,
И белећи своје лице.

 

    ДЕЛА ВУКА КАРАЏИЋА / СРПСКЕ НАРОДНЕ ПЈЕСМЕ I / КЊИГА ПРВА, У КОЈОЈ СУ РАЗЛИЧНЕ ЖЕНСКЕ ПЈЕСМЕ - ПРОСВЕТА, Београд, 1969. , стр. 408 

 

Волите ли народну поезију? Што значи - читате ли је редовније, мислио сам повремено, не често? Или са мене па на уштап? Јесте ли запазили ову песму? Јесте ли је разумели? До краја - разумели?

Немојте ми рећи - шта ту има да се разуме? 

Нити - не дао Бог! - говедарска књижевност је завршила своје! То јест да ви више преферирате модерну књижевност, модерну поезију. А овакве и сличне примере остављате да се њима баве ужи кругови - студенти књижевности, по неки професор?

Много вас је који тако и мислите али се не усуђујете да тако одговорите гласно;тако су вас научили. ти који су вас тобоже учили, чему су вас научили?

Више вас од таквих учитеља може научити самоуки љубитељ оваквих песама, или ретки страсни  читалац. Ова песма у Вуковој споменутој књизи носи број 669.

Иза ње долази нека врста адиђара: песма бр. 670. МОМЧЕ ГОНЏЕ.

Мој примерак књиге је из времена када сам имао 19. година, тј. из 1969. 

Оно што ми се свиђало, приликом првог читања, подвлачио сам обичном оловком. Цела песма бр. 668: ЖАЛОСНА ТКАЉА ЈАЊА, цела је подвучена. Песма има прелеп почетак, и спада у лепше примере велике народне поезије:

Ткала је Јања то бело платно,

Све јој је лице од суза мокро,

А жуто злато од јада јадно;

К њојзи долазе њене сестрице,

К њојзи долазе, пак јој беседе:

"Што ти је платно од суза мокро?

"Што л' жуто злато од јада јадно?"

Песма је, у ствари, Јањин  одговор на питање сестрица.Искрен, тих, незабораван.

Ретки, од модернијих песника, усуде се да тумаче по неку од тих изванреднмих народних песама, као што је песма под бројем 665.: БОСИЉАК И РОСА (пок. Миодраг Павловић). 

Тзв екстра- модерни песници немају времена, јурећи по сваку цену за каријером и славом, да се позабаве вечним изворима српске поезије - тим песмама које је сакупио и штампао Караџић.

Привлачи их више - клопка (страх од ненадмашних примера анонимних народних песника) - а понекад и нешто што је близу ружног, или скотолоштва, или порнографија...

Какав Дунав, каква тија вода!Они су јачи од свега и Дунава мутног!

Хеј, јачи од те незауставиве водене силе мутне... Јачи од најјачега, који признаје шта га "замућује" ( "девојка ђаволица"), она што свако јутро "долазећи", "Перунику тргајући," бели" своје лице.

То што га "замућује" то је лепота "девојке ђаволице"- јача или равна воденој снази велике реке -  оличена у симболу беле перунике, чистоте, којом "ђаволица"  бели своје лице. То је - најсажетије - слика силе непоновљиве девојачке лепоте, коју можда најприродније изражава прелеп цвет, перунике, чедности...

На маргинама Прве књиге Вукових забележених Српских народних женских песама има и (мојих) забелешки из разних времена последњих пет деценија, најчешће хемијском оловком: или одушевљења изванредним примерима најједноставније и најузвишеније лирике, али и покушаја да се "такмичим" са тим народним незнаним певачима; то наравно није за објављивање! Поготову није за објављивање коментар уз песму  бр. 737: БОЛЕСТ МУЈА ЦАРЕВИЋА (Какву народну лирику имамо; кад би такву имали други тзв. култивисани народи Европе, мислим и верујем да би се више поносили тиме и више радили на њеном ширењу, него што ми то чинимо, после свега...), да ми опет не би, умишљени и новокопоновани "издавачи" резали маказама поговоре

(као оном издању "Горског вијенца" - у име некакве сулуде политичке коректности).

Дубоко смо огрезли не само у позитивизму 19. века, већ и у плићацима и мутним водуринама сатанистичких обреда, ведета и чудовишта...наметања и отуђрња данашњега света и народа

(Уочи првог фебруара 2022.)