Да ли је ово више вест?

ВЕДРА ВЕСТ НА КРАЈУ ЈЕДНЕ  ДУГЕ И СУМОРНЕ ЗИМЕ

Најновији број БРАНИЧЕВА (први двоброј БРАНИЧЕВА, 1-2/2011, тематски посвећен ПИТАЊИМА, ЧУЂЕЊИМА, НЕРВОЗАМА (ПРЕ)ВРЕДНОВАЊА ) одштампан је на 202 странице у 500 примерака. На корицама је репродукција слике М. Аничића Доручак у носталгичном пејсажу (1972), али између корица овог броја ничег - носталгичног, напротив!

Покренут је са мртве тачке дуго одлагани разговор о вредновању и превредновању, изнете су на овај или онај начин неке ствари о којима најшира читалачка публика у Србији једва да ишта зна. Отпочео је излазак из карантина!

Разговор са професором Живодрагом Младеновићем разоткрио је како се то радило под комунистима, па и у књижевности. Како је било могуће да се литерани крадљивци вину до челних места неких виталних српских културних и издавачких институција. Тај разговор открива индиректно и све оно што чини паклено неокомунистичко наслеђе у 

српској култури, и књижевности пре свега*.

Само због разговора са стогодишњим професором Младеновићем овај број Браничева

је требало штампати у 30. 000 примерака, да се зна! Али високи тиражи у овој сиромашној и тужној земљи на Балкану резервисани су за тзв. листове, часописе, и писце блиске власти и центрима моћи.

Част реалне, стваралачке и непоштедне књижевне критике у овом броју бране - како би то рекао један од сарадника у овом броју песник Мандић - чланови тзв. белог књижевног тима: покојни Лазаревић, Бошко Томашевић, Душко Стојковић, Мирољуб Милановић и Мирослав Лукић (познатији као Белатукадруз, Бела Тукадруз).

На свету постоји неколико песника који познају генеалогију, и који су у дубљој вези са њом. То су они песници чија се мисао завршава Богом. Такви су нагнути над бездан бездане књижевности.

Песници бездане књижевности испаравају на звезде.

Великани официјалне, бирократске књижевности испаравају у мемљиве маузолеје и досадне читанке.

Сиоран је тврдио да се Бог клацка између Русије и Шпаније (између Достојевског и Ел Грека). Понеки народи су свој смисао на свету откривали откривајући по један атрибут бога, представљајући нам га у својој светлости, или сенци, откривајући Божије тајно лице.

«Постоји ли уметничко мерило изван приближавања небу? Кад ничега не би било осим жара и највише напетости, ниво једне душе не би могао бити одређен без позивања на апсолутну страст. Међутим, овај нас критерјум осуђује на немилост...» , сматра Сиоран. Уверен да време садржи извесну утеху. И да једино – савест – побеђује време.

Најновији број Браничева изнео је на видело пртљаг и прљав веш једне књижевности, која је по много чему глорификована, и то од стране оних који су у књижевност углавном залутали. Најновији број БРАНИЧЕВА одштампан је на 202 странице у 500 примерака - шта је то, рецимо, у поређењу са посетама "агрегата" и сајтова и Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ? Због тога ће овде** бити постављена дигитална верзија овог најновијег двоброја, која може да се преузме испод једноставном командом - тако ће електронска верзија, која у свему одговара штампаној на папиру, стићи изван граница београдског атара, Србије, Балкана, Европе, Америке, Африке и Азије, Аустралије. 

__

*  "... Било ми је посебно драго што сам из разговора са Пантићем видео да нико од чланова Академије (разуме се, осим академика Војислава Ђурића који је још увек био жив) није био увређен због открића недоличних поступака њихових колега и највиших часника Академије, утолико драже, што сам у њој уживао углед код већине њених чланова и службеника, у њој провео највећи број својих радних година и објавио дела која и њој могу да служе на част. Још милије ми је било када ме је академик Пантић, у сагласности са академиком Предрагом Палавестром, који је положај секретара Одељења језика и књижевности заузео после њега, предложио за Вукову награду за 2004. Нисам је добио, јер је то спречио Мирослав Егерић..." , најновији број Браничева, стр. 117. Речи  честите старине и стогодишњака професора Младеновића, који је , хвала Богу, дочекао да прочита  тај најновији број Браничева, које је омогућило излазак на видело једне невероватне истине, излазак из вишедеценијског карантина, који су осмислили и патентирали не било ко, него академици и и професори универзитета!...

** Веб сајт  Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, Београд, публиковано у среду 2. марта  2011, видети више: Архив у оснивању: 2

        = извор, одломак из моје књиге "Уметност дијагнозе и уметност лечења", која, сложена за штампу, чека и милост судбине и ко зна све којих врагова или богова, већ неколико година... - Б. Т.

         Post Scriptum  (за)писан пред нову 2016. годину. - Напољу је магла и невиделица, која се може сећи као сир. Али исто таква магла је и у главама, и у друштву. Зима се увлачи у душе; кога брига за неодложне послове у нашој књижевности и критици? Овде су "уклоњене од очију"  не само књиге једног броја писаца, већ и рукописи. Неки моји рукописи чаме у фијокама, и на другим скривеним јатачким местима и по неколико деценија. Али то је цена која се изгледа мора платити. Ко ми може помоћи, ко нам може помоћи? Зар није нас усамљенике и Бог оставио?