Непотписани чланак*

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Лице Мoare parasite је -  најсажетије  речено - светло, и оно зрачи ореолом апсолутног писца. ( Видети чланак  „Усамљено дрво ...апсолутни писац - M. Лукић (049)“  )

„...Српска књижевност је добила апсолутног писца, и то ће бивати све јасније из године у годину, верујемо... Не великог по квантитету написаног и објављеног. Лукић јесте испунио извесну празнину насталу одласком Пекића, Киша, Жике Павловића, Џунића...Као песник, имао је више среће, другачију бографију и пожељнији стваралачки развој у односу на споменуте писце.

Овог песника ће афирмисати његово дело. Његово дело ће, верујемо, вршити делотворнију критику у српској књижевности од официјених бастиона српске књижевне критике и литературе...“

„... Мирослав Лукић није песник епохе Хокус - покуса, он је песник времена и века који долази, песник целог природног света саображеног духовном свету, и то не само у општем, него и у свему што га сачињава...
Лукић је од оних песника који је у осами свога живота радије слушао Сведенборга и његове анђеле, а не барабе и умишљене самозванце и њихове ограничене следбенике.
...Лукић је - песник светлости. Његов дух се обликовао у ономе што је битно; овај песник је живео и живи у земаљском телу, можда ће такав у суштини остати кроз целу вечност?...Поезију овог песника тек треба разумети, читати, расветљавати...“

Награђујући ову књигу, као највреднију песничку књигу у 2012. години, могли бисмо рећи и као највреднију објављену последњих неколико година, присећамо се речи написаних о овом песнику пре скоро 10 година. Онда када су написане чиниле  су се помало патетичне. Међутим, ми верујемо да је књижевна награда „Госпођин вир“  отишла у праве руке. У руке заточника бездане књижевности.

И да ће, скрећући пажњи најширој јавности на веома плодотворног писца, довести до апсурда  бајку о Пепељуги! Ту улогу су  мајстори наших највећих књижевних неистина (оличени у критичарима, који раде на универзитету или имају подземни утицај у великим издавачким предузећима, у публицистима, новинарима и осталим творцима бенгалских ватри на буњиштима српске књижевности) „наменили“ Белатукадрузу, тј. Лукићу, али то није могло да прође!

Шта је , у ствари, Мoarа parasitа ?

   _„Духови MOARE PARASITE?  - 1. MOARA PARASITA – влашки израз, који у преводу значи ПУСТА ВОДЕНИЦА, може се наћи у роману ЛИТУРГИЈА (Заветине, Београд, 1997, стр. 38), као и израз moara ocaska (ХАЈДУЧКА ВОДЕНИЦА). У том роману, ове речи означавају један конкретни

књижевни топос, а овде, у овом рукопису, користе се у знатно сложенијем значењу.

Рад на овом рукопису био је подстакнут једном од првих редакција већ најављене, последње књиге песама из круга АРХИВ У ОСНИВАЊУ : CADISA.

Врло бих радо овај рукопис посветио НИКОЛИ ТЕСЛИ, првом Србину који је добио Нобелову награду и вратио је, јер је био поносан, из више разлога: први, зато што је први проговорио о ТРГОВИНИ СВЕТЛОШЋУ, на начин на који га је могла разумети не само Америка његовог времена, него и читава планета. Земља. Други: проговорио је о изумима, као врхунски научник и врхунски светски песник. Његов је изум помогао да се обасјају мракови и ПУСТЕ и ХАЈДУЧКЕ ВОДЕНИЦЕ. (...)

Симбол ПУСТЕ ВОДЕНИЦЕ превазилази свој првобитни, регионални балкански подстицај.

Рад на овом рукопису представља једну од мистерија преиспитивања живе традиције, савремене књижевности и алхемије. Тај рад се поклопио са годинама када је српска књижевност опустошена смртима више од двадесетак писаца, међу којима су били и они које је, помало пристрасна, књижевна критика проглашавала највећим. Овај рукопис ништа од свега што је постојало у неком већ наметнутом хијерархијском низу, није узимао здраво за готово, јер и међу тзв. највећим песницима друге половине ХХ века постоје само недовршени опуси, подстицајни фрагменти,застајање на пола пута, недостатак снаге и воље да се заокружи властито Дело...

Овај рукопис је, дакле, настајао у "посебним" условима, и наметнуо се као још једна књига АРХИВА У ОСНИВАЊУ, као четврта, као она која претходи завршној - CADISU...

Симбол ПУСТЕ ВОДЕНИЦЕ се усложњавао из стиха у стих, из песме у песму...

Постојало је лице и наличје Мoare parasite, наличје је штампано у Архиву у оснивању , 1-5;  лице се у целини штампа први пут овде: то су углавном песме везанога стиха, песме из романа, часописа, бележница... Скоро непознате књижевној јавности, ловина вредна читања, јер је не толико леп колико веродостојан доказ  - да парафразирамо Леца – да је песник од почетка до краја  ловио у потоку који кроз њега протиче....“ можемо прочитати негде при крају првог издања књиге Мoare parasite (стр.293 -294)

Да се позабавимо укратко „Лицем“  MOARЕ PARASITЕ.  Три четвртине ове књиге чине песме везанога стиха, које је Лукић писао од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. То су, поновимо, сасвим непознате песме овог песнике. Четврту четвртину ове књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза или по нашим књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту. Те песме, везанога стиха, објављене у Лукићевим романима, главнина српске књижевне критике је заобилазила, да не употребимо адекватнији израз: игнорисала. Осим Миодрага Мркића.

„Лирска теорија зла Мирослава Лукића није баш чврсто уоквирена Богом, судбином, људским злом у себи – пише Мркић у својој књизи огледа „СЕНКЕ ТИШИНЕ“ (Београд, 2004), поводом Лукићевих „песама из романа“). Његова теорија је више условљена социјалним збивањима друге половине 20. века; стањем у уметничкој књижевности и човеком као друштвеним бићем. Није категоричан у решавању проблема зла; мада се може рећи да је у неком Богочовеку, у неком хришћанском исходу цела ствар. Доста је, бар имплиците еклектичан став песника према злу. Мислим да такав став и мора бити с обзиром на релативност зла, условљеност, па лирска теорија, доктрина, мора бити еклектична. Ту је и народна религија, и свесно и несвесно присутне доктрине праваца упркос “вечном реализму”; присутне и идеолошке доктрине времена у коме песник живи. Не само доктрине идеологија, но и пракса живљења која је огрезла у обманама, у блудничкој лажи “светлих будућности” које живимо од рођења као наше садашњости. Песник Лукић се не ослања у лирском тумачењу зла на слободну вољу. Више је зло тумачено условљеношћу. Нека реално - метафизичка дијалектика је у Лукићевим мерама, лирским кодексима, уставима. Зна се да су тумачења суштине зла различита у различитим религијама, мистикама, философијама. “Зло није један облик Бића, већ напросто један облик Не(бића)” „

Ова обимна књига песама везанога стиха, потресни каталог осујећености, посвећена је  „српском усуду / и несрећној судбини многих Срба у 20. веку, / а пре свега Краљевској екселенцији, / Принцу Престолонаследнику Александру Карађорђевићу“.

25.1.2012.

   ====

       * Чији је ово, у ствари, текст? Мркићев - не. Можда га је написао неки други књижевни пријатељ? Не знам више ко. Пронашао сам га сређујући  непрегледне фајлове часописних прилога  "Заветина", "Сазвежђа З". Нисам га до сада публиковао јер ми се у тренутку када је стигао у моје електронско сандуче учинило да "робује" "хвалидбеном клишеу"... Али, да ли је тако?.