ПРЕТПЛАТА НА делове Портала Сазвежђе З

ПРЕТПЛАТА НА делове Портала Сазвежђе З
На неко од дигиталних издања "Заветина", по веома повољним ценама

субота, 21. јул 2018.

Један мој пријатељ...

001 - Кућа плотара пок. Јовице Девиног трговца крај друма у Мишљеновцу, зидана двадесетих година минулог века*




























(...)

Један мој пријатељ... 

Уметник?  Онај који је научио да се прилагођава? Као камелеон?
    Његова се бескрајна тврдоглавост извргавала у његову гвоздену постојаност временом, у карактерну квргу (пардон црту). 
   Том легуром он се служио доцније без речи, као возач мењачем. Искусно - ласкаво као јаким аргументом...

    29. XI  1973

     ______________

       = извор: из мојих необјављених бележница (1973)


..
исто, снимљено истог дана који минут касније

.. 

         * Србија, тј. српска села, полако пропадају. Пример - ове фотографије снимљене колико јуче. - Фамилија Јовице Девиног је изумрла, наследници - као да их не занима одржавање наслеђеног...
        У суштини, број оваквих примера није мали, ни у овом, ни у неким другим селима Србије. О томе се више ћути, него што се говори и пише. Ако неко и пише, то је нека врста ламента. А Србији је потребно нешто друго, од врха до дна друштва - домаћин, вредан и разуман, макар и полуписмен попут књаза Милоша. Србија је изгубила самопоштовање - како и зашто? ( и о томе се ретко проговара). Када и како ће га стећи? У Шведској, видех прошле године, и мања места, варошице, села, немају дућане и продавнице. Становници Хилареда, на пример, путују у већи град Бороз, да би купили неке основне ствари - и то ми је деловало невероватно. У Србији, наравно, у планинским крајевима има села, где нема ни пиљарнице, ништа. Само постоји разлика, велика разлика између шведског и српског села, пре свега у имању, изгледу, снази. Република је поразила и скоро сахранила српско село. Да ли га може оживети монархија? И шта у том смислу, и да ли уопште ишта чини, Претендент на српски престо?

        _______________________


                Пред дућанима у селима Србије (ако већ село нема кафану) увек има неких скупина ћутљивих људи који пију своја пића под дрвећем на клупама.
            Понекад, у планинским селима Србије, кроз која пролазе локални путеви, могу се видети испред неких кућа, столови са клупама, где седе поподне комшије и причају. Лепа, али не тако честа слика у Србији.
       Прелиставам ретпортажу "Чесма путарица"  (Милоша Гојковића, штампала "Политика" почетком седамдесетих, новембра 1973"  - пут Вишеград - Мокра Гора), која лепо почиње: "Отегао се пусти друм нигде живе душе. Да не претрчи нека ласица, усред бела дана, човек би помислио да је пре пола сата завршен - термонуклеарни рат... "
       Иза ове сетне приче о путарима, и споменицима ретким које су им подизали - колеге, крије се много тога, па и дубља истина, убедљивија од онога што тзв. писци српски (тога времена), слуте, наговештавају, сигнализирају...
        Е, сад, можда се неко почеше иза ува и упита: А каве везе све то има, та прича о пропадању српског села и сељака,  са оном забелешком из тих времена "Један мој пријатељ"?
        Директне и индиректне.
        Што сам наслутио о карактеру тога описаног пријатеља, време је временом разоткрило. Не један српски уметник, сељачког порекла,  прихватио је мимикрију ради успешне каријере као нешто сасвим природно. Тада када смо студирали, можда још на половини наших студија, средином седамдесетих година минулог века, почело је скоро неприметно фатално подривање Србије, земље сељака. Србија другог народаа осим сељака није имала. Уништавање Србије је вешто извођено уништавањем сељака...
      Живи су још увек писци, који би могли потврдити све ово, посведочити, макар репортажама, макар документованим записима, јер та прича о пропадању и нестајању српских села, још није завршена, то је још увек једна велика отворена жива рана која крвари...
      Итд.    (20. 07. 2018)


   
     
  

Нема коментара:

COMPLETARIUM

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"