КОМЕНТАРИ

КОМЕНТАРИ
Један од начина да помогнете правим независним медијима у Србији, Немогућим "Заветинама" (немогућим јер опстају у немогућим условима!) је да се претплатите на неки од часописа "Заветина", или од књига . Да ли вам је, доиста, стало до стварно независних медија и независних издавача! Докажите...

ПРЕТПЛАТА НА ЧЕТИРИ ГОДИНЕ

ПРЕТПЛАТА НА ЧЕТИРИ ГОДИНЕ
На неко од дигиталних издања "Заветина", по веома повољним ценама

уторак, 13. мај 2008.

Iz Pogovora Sabranima radovima Aleksandra Lukića

Na kraju 8. knjige Sabranih dela Aleksandra Lukića- Mitarenje čudovišta, redaktor i urednik M. Lukić objavio je pogovor, iz kojega prenosimo jedan deo...
...Međutim, postoje i drugi razlozi zbog kojih je sazrelo vreme da se sakupe radovi ovog plodnog pesnika i hrabrog urednika. I ne samo da se sakupe, nego i da se učine dostupnijim i čitalačkoj publici, kako na maternjem jeziku pesnika, tako i na drugim jezicima, evropskim i svetskim.
Treba podsećati. “Aleksandar Lukić je od onih pesnika koji slute da se u pevanju ne polazi od lepote, da “lepota dolazi posle”, ako uopšte dože. Ono od čega se mora poći to je neusaglašenost subjekta i iskustva, ljdoživljaja i emocije. U iskustvu ovog pesnika kao da na početku nije bila reč, već otrov. Kilogram otrova poskoka / vredi nego izdavanje celokupnog opusa Tolstoja, Dostojevskog i Prusta - piše Lukić u pesmi Sanjajući o farmi poskoka. I dalje, Savremenoj poeziji nedostaje otrov / Jedan poskok pljune nedeljno / koliko nekoliko najboljih pesnika čitavog života... Naravno, pesnički otrov nije samo stvar stila (literature), već stvar doživljaja (egzistencije). To Lukić dobro zna i zato sebi može da dozvoli da u izrazu bude nemaran i rasplinut, ispovedan i ličan, direktan i eksciplitan, jednom rečju, u priličnoj meri antiliteraran. Istina, ima kod njega i očaja koji se oslanaja na zdrav razum te stoga i nije očaj - ali, ima još više izvornog nezadovoljstva i izvornih osećanja zbog kojih Lukić u savremenoj srpskoj poeziji predstavlja svojevrsno osveženje” (ocena prve Lukićeve knjige U vagonu Rozanova, KOS, Beograd, 1986; N. Vasovića, klapna knjige)
Šta o Lukiću pišu, danas, oni koji su ga uveli u antologije poezije nekada? "Još od prve pesničke knjige, U vagonu Rozanova (1986) Aleksandar Lukić je postao sinonim za pesnika koji beskompromisno traga za istinom i saopštava istinu. Bilo da su nastale iz nezadovoljstva ili revolta, često neobično narativno ekstezivne, a figuralno i simbolički kompleksne Lukićeve pesme stavljaju većinu svojih aduta na tas istine.Za Lukića nikada nije bilo važno da pesma bude cela lepa, koliko da cela služi umetničkoj i ljudskoj istini. U nizu knjiga koje je napisao, izdvojio bih poemu Evropa (1995) i Brod ludaka (2001), Lukić je nastavio stazom nemirenja sa zatečenim i novostvorenim porecima vrednosti u Srbiji, Evropi, svetu. U poeziji i istoriji. Ni najnovija, izuzetno uspela knjiga Jaspis (Narodna knjiga, 2007) ne skreće s te autorske staze, ali je bogati zrelim elegičnim iskustvom u nekim od najboljih pesama s kraja zbirke. Jaspis je knjiga koja ne računa na ciklusne podele, već pažljivim komponovanjem dugih i ambicioznih pesama, iznosi zrelo životno i pesničko iskustvo, nalazeći sretan spoj između satiričnosti i grotesknosti odnosno elegičnosti. I Jaspis je ekstrovertna pesnička knjiga, pesnikova energija ni za stopu nije ustuknula. Finalna pesma "Za Josifa", recimo, ima preko 260 stihova i oslanja složene smislove na likove biblijskog Josifa, Josifa V. S. i Josifa Brodskog. (....) Ali više nego na Brodskog, čak i kad peva o njemu ili polemiše s njim, Lukićev napor nas podseća na Enscerbergera... (...) Ako je na početku karijere pevao kako je srpskoj poeziji potreban otrov i planirao da zapati farmu poskoka, danas će u pesmi "Žabac Talac" konstatovati, ne bez gorčine, da se u našoj lirici odomaćiše žabe. Ličan i provokativan a četvrt veka gajen stav nije mogao da prođe bez odgovarajućeg odjeka u srpskoj kritici, pa Aleksandar Lukić, posle Brankove nagrade za prvu knjigu, i dalje nema nijedno relevantnije priznanje, iako je svakako jedan od najosobenijih i najvažnijih savremenika srpskih pesnika. Svojim javnim i tajnim opadačima i dalje poručuje: Biti usamljen lak je zadatak za čoveka"... ("Bestseler", br. 39. od 31. avgusta 2007; str. 3 ; V. Pavković)
Ima zaista nekih stvari, gde bismo se složili sa Pavkovićevom ocenom, uz napomenu da i nekoliko drugih Lukićevih pesničkih knjiga (Legende o ramondama i ružičastom pesku mesečevog smaknuća - Beograd, Prosveta, 1999, U dolini zidova - Požarevac, Edicija Braničevo, 2003) predstavljaju lepa ostvarenja i ne sasvim neočekivane stvaralačke poteze. Postoji jedan stalan rast u pesništvu Aleksandra Lukića, od knjige U vagonu Rozanova (1986) do Jaspisa (2007), što je registrovano u relevantnijim antologijama srpskog pesništva (pre svega u poslednjih nekoliko izdanja antologije srpske poezije 20. veka Nesebičan muzej, gde je Aleksandru Lukiću dato zasluženo mesto).
“Poema Aleksandra Lukića postavlja dramu pojedinca i dramu istorije na onaj univerzalistički i alegorijski način na koji to čine svete knjige. Pri tome se pesništvo, shvaćeno u značenju velike sinteze, vidi kao put do suštastva i do pokretačke energije života. Nadmoćan odnos prema poetskim i poetičkim modama daje poemi Legende o ramondama i ružičastom pesku mesečevog smaknuća draž rizičnog i provokativnog - i upravo zbog toga uzbudljivog - stvaralačkog iskoraka” (Čedomir Mirković, poleđina korica spomenute knjige, Beograd, 1999).
O Lukiću je, kao pesniku, pisano, nedovoljno. Ako ne računamo pesnika-kritičara, Zorana M. Mandića, koji je lep izuzetak.
Kao vodeći pesnik nove generacije nelažnih pesnika, od trenutka kada je objavio prvu knjigu U vagonu Rozanova, za koju je dobio Brankovu nagradu, osamdesetih, pa do ovog trenutka, kada je objavio knjigu Jaspis, Lukić je ispoljio nadmoćnu stvaralačku incijativu, naročito posle objavljivanja knjiga Evropa, Brod ludaka, te Legendi o ramondama i ružičastom pesku mesečevog smaknuća, U dolini zidova. Zapaženo je već : I u svojim prvim knjigama i potonjim, Lukić je - najpojednostavljenije rečeno - otkrivao svetle zrake, što nagoveštavaju daleku svetlost neku. Što se više trudio i otkrivao, sve je više video zakrivenoga. Neslućene tajne smestio je u ovog čoveka i pesnika, Gospod nad bezbrojnim vojskama...U poeziji ovog pesnika postoji jedan neshvaćen preplet i pretek. Brod ludaka je izvanredna knjiga : sve ono o čemu su sanjali Lukićevi vršnjaci tzv. "postmodernisti", Lukiću se dalo. Možda i zato, što je ova poezija, i kad Pesnik to pokušava da minimalizuje, okrenuta Gospodu Prebogatom, koji se Večnošću ogrnuo kao plaštom, i Koji tim plaštom ogrće i dušu pesnika? Jer samo Bog nosi bezgraničnost u sebi, i samo On bezgraničnost unosi u dušu čoveka i pesnika. Svet je bez bogonosaca - ništa, dim i pepeo. Sav svet je suhi dim, kome samo bogonosac može dati grom i dažd, i učiniti ga istinskim oblakom. “Duh je stvorio Luikićevu poeziju, jer je Lukić ušao u književnost sa svešću, da ukoliko svet postoji, postoji jedino zbog pravednika - zbog pravoumnih i pravoputih. “ ...Lukićeva poezija je bogataška, u najplemenitijem bogoslovskom smislu reči... Duša ovog pesnika je kolevka Boga života. Lukić je nadrastao prethodnike i učitelje; njegova poezija je so zemlji i svetlost svetu, a to su reči koje se obično pripisuju bogonoscima. Književni svet ga se boji, ponekad ignoriše, pre svega parohijski duh srpske književnosti, jer Lukić ima moć, a oni su nemoćni. Književni svet mu zavidi, jer on ima bogatstvo, a oni su siromašni. Prirodno je nekako što ga književni svet mrzi, jer on ima blaženstvo stvaralačkoga razvoja, a oni su nesrećni. Ova knjiga - tj. Brod ludaka, kako smatra pesnik - se “mora i može meriti merilima veštine kojom je pisana. Pesnik ju je pisao stavši uz najsilnije uticaje sveta, želeći da bude praktična i moralna, da stupi u dodir sa savešću, da u siromašnim i uspavanim masama pobudi osećaj, da se ona i njima obraća glasom uzvišene radosti. A eventualni čitalac će se uveriti, čitajući je, da li je vetina dostigla stepen svoje zrelosti. Kad pesnik može da piše sve, o svemu, zašto da piše koješta?Postoji progres duše, i u njega se moramo pouzdati do kraja. Ono što je u srpskoj ili balkanskoj poeziji bilo lepo i primamljivo, treba i mora da se zameni i istisne samo nečim lepšim i tako dalje sve lepšim od lepšega do u večnost!" Dve poslednje Lukićeve knjige - kako je primećeno - nisu neočekivani stvaralački potezi! Te knjige su Dobro odmaralište za razmišljanje. Ali, Lukić se tu ne zaustavlja. Ne zaustavlja se na tome. Lukić pokušava da ujedini napore arheologa, šamana, esejista, antropologa i onih koji proniču neprozirnu tamu balkanske praistorije. Pesnik progovara kritički o mrtvoj shemi, o ljudima koji postoje i pristaju da ližu čizme. Pretposlednja Lukićeva knjiga je, što je teško spojivo, istovremeno i veoma aktuelna, i starinska.Prožeta je rekapitulacijama i predstavlja sintezu onoga što je bilo najvitalnije u njegovom prethodnom pesničkom traganju. Pisana je kao što se kleše duborez. Isto važi i za Jaspis.To je pre svega poezija koja stremi antropološkom otkrovenju, nelažna, uverljiva i nadmoćna, izraz bezdane umetnosti. Zato je Lukić i postao prvi dobitnik najveće književne nagrade Edicije ZAVETINE Amblema tajnog pisma sveta.
Kao pesnik, zastupljen je u važnijim antologijama srpske poezije.U antologiji Nesebičan muzej Plus ultra, kao i Antologiji FENIKS, Lukić je dobio vrlo zapaženo mesto, jedno od najznačajnijih - ono koje mu i pripada. Objasnio sam i zašto. Ali, ono što je meni kao antologičaru, kritičaru i izdavaču jasno, nije i drugim srpskim kritičarima i izdavačima. Šta se tu može?
Oficijelnu, birokratsku, kočopernu, žilavu i u suštini konzervativnu književnu kritiku treba raskrinkavati, istiskivati, razbijati u paramparčad, naročito njen pogubni - nametački duh.
O Aleksandru Lukiću pisao sam više puta - kao urednik, kritičar, antologičar, izdavač; skrećem pažnju eventualnom čitaocu na tekst Ideje bogonosaca. Tri predavanja (objavljeno u mojoj knjizi kritika i eseja Kanal FILTRA I (Beograd, 2006, Edicija ZAVETINE, str. 188-194; digitalno izdanje ove knjige publikovano je odnedavno na mreži i može se preuzeti kao besplatni digitalac na internet adresi http://sites.google.com/site/inicijativalukic/Home/dela-srpskih-i-rumnunskih-pisaca/poezijaromaniogleditumacenaantologije


* *
Lukić je, do ovog trenutka, prevođen na rumunski i engleski, francuski. Izbor njegovih stihova preveden je na rumunski (Ferma de vipere - Farma zmija, ), i na engleski (knjiga U dolini zidova, u celini:In The Valley of Walls), kao i drama Krive kike (prevedena kao A Story From Exile)... (Obe ove prevedene knjige u celini publikovane su na mreži i mogu se preuzeti na sledećoj internet adresi: http://sites.google.com/site/editionsectiocaesarea/home/dela-aleksandra-lukica-na-drugim-jezicima


* * *
“Meni nije bilo potrebno da pozajmljujem stihove iz drevnih pesama Srba, Rusa ili Kineza, da bih stvarno izrazio istinu. Imao sam strpljenja da sačekam da me probudi cvetanje krompira. A potom da spoznam da svako usamljeno drvo preko reke na bregu, na padinama kadifenim, jasnije je od stotina knjiga pesnika koje su mladići progutali u mladosti, računajući i knjige onih koje istoričari poezije svetske, evropske i nacionalne ubrajaju u važnije “, piše Aleksandar Lukić (autopoetički tekst “Amblem tajnog pisma sveta”, 14 str. ove knjige).
Ovaj stav je nedvosmislen. I on je u skladu sa pesničkim vjeruju ovog autora. Sada, kada je eventualni čitalac u prilici da pročita sabrane pesme ovog pesnika, vidljiv je kao na dlanu stvaralački razvoj ovog pisca. Kakva je to poezija?I kako je tekao stvaralački razvoj ovog pisca? Dela, tj. knjige Aleksandra Lukića govore o tome rečitije i uverljivije od tekuće i oficije. Aleksandru Lukiću su priznali i neprijatelji da je neosporan pesnički talenat. To je poezija koja je više od standardne poezije visokog proseka. U njegovim pesničkim knjigama postoje mnoga lepa mesta, upečatljivi pesnički detalji. Kada se čini da iz Lukićevih pesama izbija njegova provincijska subjektivnost i samodovoljnost - ima i takvih primedbi tzv. “podzemne” ili “ćiftinske” kritike - kada se čini da je uprkos dobrom pesničkom materijalu (sadržini) neujednačen ritam njegovih stihova; kada mu se zamera forma njegovih “dugih pesama”, tj. kada se misli da je forma njegovih pesama “slabašna - počev od zareza i drugih pravopisnih znakova, pa do delova rečenice, tojest do sintakse i stilistike”. Kada se Lukiću zamera što mu se “delovi rečenice često ne poklapaju sa stihovima” (?!!), što tobož “nema zanata” (!!) - to je, tvrdim, čisto zakeranje sumnjivih i konzervativnih autoriteta.
Bilo ih je i biće ih - raznih promašenih literata, kritika, umišljenih i iskompleksiranih skribenata, pa i razumnih ljudi, koji će se zaklinjati u to da među Lukićevim pesmama nema nijedne koja se može naznačiti kao - lepa, ako hoćete - lepa u celini pesma! Pa, šta?! Pa, kada je to Lukić hteo i pokušavao da piše lepe pesme? Međutim, kad takvi nadripesnici mogu besramno da napišu da su poetska supstanca i poetski fakat isto, i da to nedostaje u poeziji Aleksandra Lukića, tada te individuume treba pitati - a šta su to poetska supstanca i poetski fakat? Supstantia - supstancija znači prabit, srž, bit svih stvari i pojava. Zna se šta bi bila supstancija prema materijalističkom shvatanju - večno pokretna i večno promenljiva materija. Idealizam smatra supstancijom duh, ideju; tvar, jezgru, suštinu, bitnost, zbilja, sadržaj, tema, osnov. Samo onaj koji površno poznaje poeziju Aleksandra Lukića može trabunjati da u njoj nema praosnove i tzv. poetske supstance.U njoj je od početka bilo - kako su već drugi isticali - protivotrova i vere, koji su srpskoj poeziji druge polovine 20. veka bili potrebniji i dragoceniji od tzv. “lepih pesama”. Isti ili slični kritičari, pobornici tzv. podzemne ili usmene kritike, na sličan način su kritikovali i Miodraga Pavlovića. Tvrdeći da “Miodrag Pavlović piše običnu poeziju” (tojest, da Vasko Popa piše “neobičnu”, što je nekako trebalo da se podrazumeva samo po sebi!). Kada sam takvima uzvraćao da Pavlović piše odlične eseje, oni su mi odgovarali: Da, u njegovim esejima ima dosta poetske supstance, poetskih fakata. Šta je poetska supstanca, poetski fakat?
Da li su tu možda ne brkaju stvari? Postoje pojedinci koji veruju da postoji nešto što je više od poezije - tj. poetika. Poetika je, prema verovanju tih zakerala, “nadgradnja poezije”. Šta je Lukićeva poetika - o tome su malo pisali srpski kritičari i uglavnom - nepozvani. Bilo bi dobro da se priredi jedan tematski broj časopisa o celokupnom stvaralaštvu Aleksandra Lukića, gde bi se iz najrazličitijih uglova rasvetlilo delo ovog pesnika, romanopisca, izdavača. Gde bi se mogla istraživati poetika ovog pisca, ali na osnovu njegove poezije i proze, a ne poetike i estetike s početka 20. veka i vremena Bogdana Popovića!
Aleksandar Lukić je u srpsku poeziju uleteo kao đule, i već od prvih pesama bio je prepoznatljiv. Za njim su osamdesetih godina raspisane poternice zbog jedne duže pesme o poljskoj muštikli i vampiru koji je davio noću jugoslovensko društvo i pio mu krv. Zanimljivo je nešto: rečnik pojedinih današnjih kritičara pripadnika regiona tzv. podzemne kritike, vrlo je sličan, ako ne i istovetan sa rečnikom nekadašnjih komunističkih kritičara-jednoumaca. Postoji dakle mnogo toga što treba istiskivati iz književnog života, a pre svega uprošćavanje, favorizovanje i nametanje. Postoje i dobronamerni čitaoci, koji vide i osećaju da Aleksandar Lukić “diše poeziju, što bi rekao Nikita Stanesku”, koji vide da je Lukić “totalni pesnik”, koji su pročitali jednu, dve ili tri knjige Aleksandra Lukića, i koji se nadaju da će pesnik “preći na viši stepen poezije”.
Sabrani radovi, tj. 4 knjige sabranih pesama, sada nude priliku čitaocima da se upoznaju sa celinom poetskog stvaralaštva Aleksandra Lukića, da se pre svega informišu. Aleksandar Lukić je prešao - da se poslužim tim stereotipom oficijelne književne kritike - na viši stepen pisanja poezije još sredinom devdesetih minulog veka objavljujući Evropu, a posle toga i Legende o ramondama i ružičastom pesku mesečevog smaknuća. Legende... nemaju pandana u srpskoj poeziji od Njegoša do danas.
* * * *
Kada je reč o dramama i romanu, u kojima se Lukić takođe uspešno ogledao, sticajem okolnosti, taj vid njegovog stvaranja nedovoljno je poznat i nedovoljno valorizovan. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati književni osvrti na prvi Lukićev roman.*
Malo je reći da je prećutan ovaj izvrsni, nelažni roman. Kao da je postojala udružena zavera kritike, medija i izdavača. Kada sam pre nekoliko godina kao urednik Biblioteke “Najbolji drug” uvrstio ovaj roman kao prvu knjigu trećeg kola, vrlo brzo sam dobio neku vrstu šut-karte. Varate se ako mislite da sam zažalio zbog toga.
“I ćorav čovek vidi da oktobarska revolucija u Srbiji, nije upokojila totalitarni duh komunističkog dinosaurusa. Demontiranje političkog sistema u kome je dominirao kominternovski duh i kult Vođe je izostao. I nakon revolucije, na ceni su ostali odani i poslušni, kako reče pripovedač Miroljub Milanović: "Držali su se jedan drugog kao pijan plota i na izborima redovno menjali položaje". Pomoći nam nije bilo. Mitarenje čudovišta se desilo. Izgleda da nismo mogli s njim, a ni bez njega. Na čiju štetu? - Srbija posle oktobarske revolucije svela se na šinjel političke partije. Otuda je i potrajala kao vrbov klin. Sva je prilika da drugačije nije ni moglo biti kad su komunisti naprasno postali demokrate. Meni se čini da su nekadašnje komunističke komesare nasledili marginalci, komesari koje je izbacio povodanj revolucije. “_______
* Čast srpske književne kritike spasio je usamljeni glas pisca i profesora Miroljuba Milanovića, koji piše: “Svoju apokaliptičku viziju smaka sveta Aleksandar Lukić je u romanu “Maestro per Pjetro” izgradio na srazmeri moralne izopačenosti protagonista imaginarne zemlje Drame kojoj odgovara aveličina kazne opisanog događaja. Dok plemeniti anđeo gospodari nebom i nemilosrdno kažnjava, protagonisti romana se iscrpljuju u moralnom posrnuću tek zahvaćeni plam,enom očišćenja. Na fonu velikog događaja odvija se lična drama Maestra Per Pjetra: svodeći račune prošlosti, tražeći smisao svog postojanja, njegov lik se uzdiže do poetskog simbola, jedinstven u srpskoj književnosti” (poleđina korica knjige).

* * * * *
Najmanje prostora u Sabranim radovima Aleksandra Lukića, na prvi pogled, zauzimaju eseji, osvrti, kritike, ogledi. A to je oblast u kojoj bi ovaj pisac imao šta da kaže, sudeći na osnovu onoga što je štampano u poslednjoj knjizi njegovih sabranih dela, u Mitarenju čudovišta.
“Iza kovčega Dostojevskog hteli su studenti da nose njegove okove.Umro je u radničkoj četvrti, na četvrtom spratu, kuće - sa mnogo stanova za izdavanje.Ove reči zapisuje u svom dnevniku Franc Kafka 15. marta 1914. godine”, kaže A. Lukić u trenutku kada mu uručuju književnu nagradau “Srboljub Mitić”. I dodaje da su “Stiliti”, ”izvanredna knjiga srpske poezije XX veka. Njegovi rukopisi posmrtno objavljeni pokazuju da je on pisac najboljih spevova posle Njegoša. Pesnik koji je svoje delo zaokružio svedočenjem o tragizmu ljudskog postojanja. U traganju za Bogom pesnik ga je zaokružio nalazeći smisao u Bogu.
Ta religiozna poezija, ili ako više volite - poezija, stremi nebeskom, Bogu. Ono što je najbolje, po mom osećanju, u opusu pesnika Srboljuba Mitića, u vremenu budućem će rasti i razrastati se. Kao što su pesnika Srboljuba Mitića, poezija a i čitanje pesnika, održavali do poslednjeg časa.
Srboljub Mitić je, verujem, slutio, kao i Kafka, da je pisanje slatka i divna nagrada, ali za šta?
Kafka je mislio jedne noći da je pisanje nagrada za službu đavolu...Možda ima i drukčijeg pisanja, ja poznajem samo ovo; noću, kad ne mogu da spavam od straha...
Pisanje je moja prava i prva nagrada.”**
Misao o večnosti i životu iza groba prati Aleksandra Lukića i u svakodnevnom životu i radu, ali i u njegovom U opštim i posebnim prilikama. To nije slučajno i to je verovatno zato što je ta misao - kako bi po naški rekao Andrić - “stvorila sve što se naziva ljudskim delom na ovom svetu. Ona je u isto vreme i začetnik svakog uljuđenog životai glavni uzrok njegove bede i nesavršenosti. Jer, zagledani u večnost, kao u beskrajni, nedostišni uzorak, mi tkamo ovaj naš kratki zamršeni život. Samo tako je sve ovo mogućno i objašnjivo: i mi i život i naša volja i snaga da živimo”. Andrić je čitao N. Berđajeva, očigledno. Možda ga je čitao na nekim drugim jezicima?
Fenomena večnosti i života iza groba A. Lukić se dotiče i povodom štampanja moga romana “Liturgija”: “U “Liturgiji” Večnost je ponovo nađena (Šeling - vredi ga se prisetiti, veli - Prava večnost jeste savladano vreme.) Mnoge stranice u ovoj knjizi kao da su “oslobo-
_______
** Iz Besede izgovorene prilikom primanja književne nagrade “Srboljub Mitić” u M. Crniću (2002)
đene od prostora i vremena. Želeti oslobođenje od tragičnosti istorije i sudbine svoga zavičaja i naroda, znači želeti osloboženje od smrti. Ova knjiga je “razorala” - ne samo: potpuni zaborav. tako potrpun i tako tihkao tišina na grobljima, i onu stalnu smrt koja mnoge odnosi bez povratka a da to i neprimećuju...”
Na drugom jednom mestu u Umetnosti budućnosti , Aleksandar Luki piše:
“Koliko je tajni u pesniku (onom koji je to oduvek čini se bio) o pesniku? I koliko tajni oko wega o njemu?Zanoći li pesnik u novoj tajni, on se probudi u još novijoj, a predani u najnovijoj. Da li je Bog zato dao dušu pesniku da bi ga sakrio?A osećanje, misao, saznanje, reč, nije li mu zato dao, da bi priznao sebi kako ne poznaje sebe? Duša je udarena na muke u XX veku, kako reče Blok, taj nevidljivi i čudotvorni levak u koji se slivaju pogledi i pretvaraju u misli, zvuci u osećanja, raznovrsni utisci u raznovrsne doživljaje, ideje, , strasti ili sablasti, priviđenja. Duša je neopisivo čudovište: ona upija u sebe, prerašuje, pretvara u svoje, sve što je se kosne, oživljuje nekim čudnim životom, obesmrćuje nekom čudnom besmrtnošću. Za pesnika je i kap rose - more, okean, ali i more, okean - kap rose. Istinski pesnik i u najmanjem sagledava najveće, i u najvećem - najmanje”.Kada tako piše o drugom pesniku, koga dobro poznaje, Aleksandar Lukić piše i o sebi na indirektan način. Nadajmo se da će se stvaralačko samopouzdanje ovoga pisca, kada je reč o ogledima, esejima i tumačenjima s vremenom povećati. Jer, određene berđajevljevske estetičke i po-etičke ideje koje su se, ako smemo tako reći, “primile” kako u poeziji tako i u ogledima ovog pesnika, mogle su se i “primiti” zato što je “teren” bio pogodan, a duh prijemčiv. Teren i duh može eventualni čitalac pročitati kao: stvaralački razvoj Aleksandar Lukića.
I na kraju, da podsetim - upoređivao sam najbolje pesničke knjige neposrednih prethodnika (ne učitelja!! - Ivana V. Lalića, Miodraga Pavlovića, Adama Puslojića) sa nekim pesničkim ostvarenjima Aleksandra Lukića, prvo u knj. “Religija poezije”, a zatim u “Umetnosti mahovine” - neću to ponavljati ovde... Stvaralački razvoj spomenutih prethodnika nije tekao povoljno. Ne želeći ovom prilikom da ulazimo dublje u te razloge, podsetićemo da u opusu Aleksandra Lukića - najlepše je i najdublje i najbeznadnije kada provali narodna mudrost, kao u drevnim izrekama i stihovima. Takvih mesta ima dosta u njegovoj poeziji. Pišući “Evropu”, “Legende o ramondama i ružičastom pesku mesečevog smaknuća”, “Brod ludaka”, “U Dolini zidova” i “Maestra per Pjetra”, Lukić se zaputio onim putem, pred kojim su njegovi direktni prethodnici u srpskoj poeziji, zastali, putem treće religiozne epohe stvaralaštva...

Uoči Vaskrsenija 2008. (M. L)
 

Нема коментара:

COMPLETARIUM

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"