Mladi naučni istraživač u Institutu za književnost Milan Miljković
proučavao je kulturni sedmični dodatak lista Politika na kraju 80-ih i
početkom 90-ih kada je ova novina sa svojom čuvenom rubrikom Odjeci i
reagovanja bila direktno stavljena u službu raspirivanja nacionalizma,
govora mržnje, a sve to u cilju priprema ratova.
Miljković je istraživao koliko je i poezija bila politički instrumentalizovana. Za RSE on objašnjava do čega je došao analizirajući pesme objavljivane u tom periodu.
„I Politikin kulturni dodatak je doprinosio održavanju i konstituisanju nacionalističkih paradigmi, upotrebljavajući pesme, što poznatih, što manje poznatih autora. Neke instrumentalizujući više, neke manje. Od poznatijih su Matija Bećković, Ljubomir Simović, Rajko Petrov Nogo, Milan Komnenić, Ljubivoje Ršumović... Ponekad su preštampavane po nacionalnom ključu i pesme Isidore Sekulić, sličnih pesnika i tako se, istrgnute iz njenog primarnog konteksta, drugačije čitale", navodi Miljković.
U „Kulturnom dodatku Politike“ radio je u to vreme Velimir Kazimir Ćurguz, sadašnji direktor Ebert medijske dokumentacije. On se priseća tog perioda i kriterijuma koji su primenjivani u odabiru poezije.
„To je bila rubrika u kojoj se težilo da neko nastupa sa snažnom nacionalnom rečju, da se objavi pesma koja će posle da se citira i u političkim govorima, koja će ući u političku frazeologiju, poput metafore Matije Bećkovića o prokletom, vezanom kamenju koje ne može da se baci na prokletnika..itd, ili sintagme o događanju naroda Milovana Vitezovića. To je bila u priličnoj meri upotreba poezije i pokušaj da se obnovi neka vrsta moderne rodoljubive poezije što, kao što znamo, nije baš urodilo plodom. Predrasude, stereotipi i mitovi koji su tada uspostavljeni i čija su izvorišta bila i u poeziji, i danas se koriste. Bilo bi, takođe, jako zanimljivo pogledati filmove, vizuelnu umetnost, posebno fotografiju tog vremena, koje su teme, koje poruke bile upućivane široj javnosti, jer tako se formira nešto što je mnogo dublje i značajnije od dnevnopolitičkih poruka koje mnogo brže prolaze“, kaže Velimir Kazimir Ćurguz.
Nacionalizam i u nazivima predstava
U Srbiji je „Politika“ bila samo jedan od medija koji je na najbukvalniji način bio stavljen u službu politike Slobodana Miloševića. Istorijske ličnosti – od cara Dušana, cara Lazara, Miloša Obilića i Vuka Brankovića, do Karađorđa, Miloša Obrenovića, Stepe Stepanovića i Živojina Mišića – defilovala su kroz dnevnopolitička štiva kao i kroz istorijske čitanke - beležili su razni hroničari tog vremena.
Jedna od knjižara u Beogradu - ilustracija
Nisu samo novinari i pesnici raspirivali nacionalizam, to je rađeno na svim poljima. Prosto je neverovatno koliko se ljudi, i onih od ugleda i autorskog kredibiliteta i onih nedarovitih koji su isplivali na tom nacionalističkom talasu, stavilo u pogon zarad očuvanja „ugroženog srpstva“. Hroničari su, na primer, zabeležili naslove pozorišnih predstava u sezoni 1987/88. u beogradskim pozorištima: "Propast carstva srpskoga", "Solunci govore", "Ubiše knjaza", "Kolubarska bitka", "Protini memoari", "Tajna crne ruke", "Oj Srbijo, nigde 'lada nema", "Seoba Srbalja", "Sentandrejska rapsodija".Slično je bilo i u izdavaštvu : "Srbi – narod najstariji" ili "Srbi u davnini" itd.
Ono što je ohrabrujuće je da baš mladi ljudi posežu za tim vremenom, ne dozvoljavajući da se ono zaboravi. Evo kako objašnjava svoje motive da istražuje ulogu poezije s početka 90-ih, Milan Miljković koji je rođen 1980. godine i koji je bio 10-ogodišnjak kada je sa svih strana zaglušujućom bukom u horu veliki broj intelektualaca, umetnika, rame uz rame sa političarima, pripremao teren za ono što će se dogoditi koju godinu kasnije.
„Moram priznati da postoje negde i lični razlozi. Ja sam sebi pokušavao iz kulturološke perspektive da osvetlim neke od mehanizama kojim se nacionalizam uspostavljao na ovim prostorima, sa idejom, namerom da se razumevanjem tih mehanizama danas ili u budućnosti takve stvari preduprede ili izbegnu. Do današnjeg dana mi se nismo na fundamentalan način pozabavili razumevanjem nacionalizma i suočavanju sa onim što može da donese, tako da to i dalje dosta intenzivno opstaje“, ocenjuje Miljković.
Miljković je istraživao koliko je i poezija bila politički instrumentalizovana. Za RSE on objašnjava do čega je došao analizirajući pesme objavljivane u tom periodu.
„I Politikin kulturni dodatak je doprinosio održavanju i konstituisanju nacionalističkih paradigmi, upotrebljavajući pesme, što poznatih, što manje poznatih autora. Neke instrumentalizujući više, neke manje. Od poznatijih su Matija Bećković, Ljubomir Simović, Rajko Petrov Nogo, Milan Komnenić, Ljubivoje Ršumović... Ponekad su preštampavane po nacionalnom ključu i pesme Isidore Sekulić, sličnih pesnika i tako se, istrgnute iz njenog primarnog konteksta, drugačije čitale", navodi Miljković.
U „Kulturnom dodatku Politike“ radio je u to vreme Velimir Kazimir Ćurguz, sadašnji direktor Ebert medijske dokumentacije. On se priseća tog perioda i kriterijuma koji su primenjivani u odabiru poezije.
„To je bila rubrika u kojoj se težilo da neko nastupa sa snažnom nacionalnom rečju, da se objavi pesma koja će posle da se citira i u političkim govorima, koja će ući u političku frazeologiju, poput metafore Matije Bećkovića o prokletom, vezanom kamenju koje ne može da se baci na prokletnika..itd, ili sintagme o događanju naroda Milovana Vitezovića. To je bila u priličnoj meri upotreba poezije i pokušaj da se obnovi neka vrsta moderne rodoljubive poezije što, kao što znamo, nije baš urodilo plodom. Predrasude, stereotipi i mitovi koji su tada uspostavljeni i čija su izvorišta bila i u poeziji, i danas se koriste. Bilo bi, takođe, jako zanimljivo pogledati filmove, vizuelnu umetnost, posebno fotografiju tog vremena, koje su teme, koje poruke bile upućivane široj javnosti, jer tako se formira nešto što je mnogo dublje i značajnije od dnevnopolitičkih poruka koje mnogo brže prolaze“, kaže Velimir Kazimir Ćurguz.
Nacionalizam i u nazivima predstava
U Srbiji je „Politika“ bila samo jedan od medija koji je na najbukvalniji način bio stavljen u službu politike Slobodana Miloševića. Istorijske ličnosti – od cara Dušana, cara Lazara, Miloša Obilića i Vuka Brankovića, do Karađorđa, Miloša Obrenovića, Stepe Stepanovića i Živojina Mišića – defilovala su kroz dnevnopolitička štiva kao i kroz istorijske čitanke - beležili su razni hroničari tog vremena.
Jedna od knjižara u Beogradu - ilustracijaNisu samo novinari i pesnici raspirivali nacionalizam, to je rađeno na svim poljima. Prosto je neverovatno koliko se ljudi, i onih od ugleda i autorskog kredibiliteta i onih nedarovitih koji su isplivali na tom nacionalističkom talasu, stavilo u pogon zarad očuvanja „ugroženog srpstva“. Hroničari su, na primer, zabeležili naslove pozorišnih predstava u sezoni 1987/88. u beogradskim pozorištima: "Propast carstva srpskoga", "Solunci govore", "Ubiše knjaza", "Kolubarska bitka", "Protini memoari", "Tajna crne ruke", "Oj Srbijo, nigde 'lada nema", "Seoba Srbalja", "Sentandrejska rapsodija".Slično je bilo i u izdavaštvu : "Srbi – narod najstariji" ili "Srbi u davnini" itd.
Ono što je ohrabrujuće je da baš mladi ljudi posežu za tim vremenom, ne dozvoljavajući da se ono zaboravi. Evo kako objašnjava svoje motive da istražuje ulogu poezije s početka 90-ih, Milan Miljković koji je rođen 1980. godine i koji je bio 10-ogodišnjak kada je sa svih strana zaglušujućom bukom u horu veliki broj intelektualaca, umetnika, rame uz rame sa političarima, pripremao teren za ono što će se dogoditi koju godinu kasnije.
„Moram priznati da postoje negde i lični razlozi. Ja sam sebi pokušavao iz kulturološke perspektive da osvetlim neke od mehanizama kojim se nacionalizam uspostavljao na ovim prostorima, sa idejom, namerom da se razumevanjem tih mehanizama danas ili u budućnosti takve stvari preduprede ili izbegnu. Do današnjeg dana mi se nismo na fundamentalan način pozabavili razumevanjem nacionalizma i suočavanju sa onim što može da donese, tako da to i dalje dosta intenzivno opstaje“, ocenjuje Miljković.
Нема коментара:
Постави коментар