Генеалогија....

предговор књиге Родом до искона (Р. Кривокапић-Клачински)


Генеалогија, као помоћна грана историје, „не може се конкретизовати и тумачити без родослова који су у суштини непрекидно кретање људске крви“. Отуда, инверзни наслов књиге Родом до искона, генеалошки потпуно одређује њен садржај, јер, „све реке имају уток у мору, а путеви крви људске једине имају уток у вјечности“ (Рајко Кривокапић).


Основни појам генеалогије је „пáс“,
који просечно износи 25 година. Забрана орођавања је седам пасова, а
народна песма наводи чак девет или 12 пасова забране. Следећа одредница
је „колено“, које броји три паса (отац, син и унук).  Под изразом
„генерација“ (нараштај) подразумевају се једногодишњаци (исписници), али
то не може бити генеалошки термин, јер су ту сједињени токови
различитих корена, који су повезани само временски. Како су лично,
племенско и народно име најчешће подложни фалсификатима, Његош упозорава
свој род „да пáс пáсу довијек кажује“, како би се спречила злоупотреба, јер, „власт се код Срба стицала искључиво на основу права предака и положаја у роду“.


 Причу о српском роду, племену и имену
преносе живо предање  и писани извори, али најчешћи материјални
генеалошки споменици су мрамори, новац, печати, сасуде, крстови или
порушени храмови.  Суштинско питање гласи зашто нам је уопште
потребна генеалогија? Аутор ове књиге, практично и суштински своди
генеалогију на токове истоветне крви и правило седам породичних пасова у
забрани орођавања. Свака породица треба да зна својих седам пасова
уназад, јер то је правило тока здраве народне крви. Уколико се човек не
придржава овог правила орођавања у мешању крви, долази у сукоб с
природним и божијим законима, који не праштају.


За Барски родослов, временски
најстарији у владајућој науци, Константин Николајевић каже да је дело
више аутора, али његов завршетак припада попу Дукљанину. Константин
Филозоф даје први родослов Немањића, док Доментијан изводи уопштено
порекло ове династије из Зете, али наш највећи генеалог остаје Његош.
Његов Горски  Вијенац је у суштини једно велико генеалошко дело, у коме
су на генетској основи приказана братства, племена и нахије, мада М.
Будимир наглашава да нема „чистих“ народа. Још је потребно овде истаћи,
да реч „нахија“ никако не може да буде турска јер постоји у арапском,
али није ни арапска већ архаично српска реч, од аријско гнáхус, суседство, суседна регија.


Да је највећа мука историјске критике
генеалогија, показује  очигледан пример опструкције у српској
историографији, а то су девет очева великог државотворца Немање.
Генеалошка књига Родом до искона, износи на светло дана десетог и правог
оца Немањиног, Драгихну (Драгињу), генеалошки потврђеног у расправи
историчара Синише Богдановића још у 19 веку. Отуда, Никола Радојчић не
каже случајно, да „ наши историчари често пуштају државу Немањића да из ничега никне“.


Лајтмотив генеалошке студије Немањића је трајност провиђења државе у отпору поробљавању, коју носи идеја слободе:

„Вјечна зубља вјечне помрчине

Нит’ догори, нити свјетлост губи“. 


     Поготово, што моћна симболика
зубље има обредну вредност, јер она је од младике храста, божанског
дрвета и првог храма у природи. Судбина Немањића је иста као и државе
коју су створили, па Н. Радојчић поставља питање: „Где је икада тако моћна држава израсла из ничега“? То не бива, као што никада не бива да један човек може сам да створи религију.


Аутор књиге Родом до искона има
јединствене увиде с посебном тежином историјске критике. Такав је рецимо
закључак, да је на Косову изгинуло бројно српско племство које је било
легитимни носилац државног суверенитета. То може да буде директан
одговор на питање прихватања вазалног односа Србије, после чисте
војничке победе на Косову. Затим, детаљан опис битке на Румији, о којој
владајућа историографија има само једну реченицу. Да, извојевана је
спектакуларна победа над освајачем исконских српских простора, на челу
са зетским краљем Доброславом-Војиславом, чукундедом Немањиним. Као што
је ромејско (византијско) лицемерје практиковало политику неиспуњених
обећања, тако су њени дворски историчари писали историју према
политичким потребама државе.


Срби су увек тражили само своје, а
непрестани ромејски уговори о довлачењу белосветских протува на Хелм
(Балкан), имали су за циљ да то спрече. Отуда,  Кривокапић изводи сјајан
закључак: „Да су се Ромеји окренули Србима, својим суседима и
старинцима Хелма, историја би била сасвим другачија, а мапа европских
народа кудикамо праведнија.“. На крају, Ромеја је и погинула од руке
странаца које је непрекидно довлачила на Хелм, а Латинско царство је
пример јединственог случаја на свету.


            Јелини и Латини су свет
делили на Ромеје и варваре, па су тај епитет доделили и Атили, Великом
кнезу Кијевском, који је по схватању својих просвећених непријатеља био
мудар човек, милостив и веран задатој речи. Али, биће да је разлог
погрде ромејско посланство на челу с папом Лавом, које је у Милану на
Римском тргу молило Атилу за милост. Тако су Срби, који су неговали
витештво и имали законе једнаке за све, проглашени варварима, од стране
оних који су практиковали робовласништво, гладијаторске злочиначке игре и
разапињали на крстове хиљаде људи дуж путева.


Од посебног значаја у овој књизи је
закључак, да је самостална архиепископија Јустинијана Прима била у
Скопљу (Скупи). Не само да је она била назависна од Цариграда и Рима,
већ она даје континуитет примогености српске цркве на коју се позивало и
светосавље, вера апостолског учења и смерница. Отуда, руски дипломата и
историчар И. Јастребов наводи како су се охридски архиепископи за време
Самуила и касније пећки, титулисали с називом „Јустинијана Прима“. Да
не говоримо, о континуитету благохранивог града Скопља, као престоници
Душановој где је донет и Душанов Законик.


             Књига Родом до
искона  писана је живим приповедачким стилом, на више места је опширнија
него што је то уобичајено, али свакако држи пажњу читаоца. Посебно је
опширан  уводни део, који то и није у класичном смислу. Посебна одлика и
значај ове књиге, су увиди и лични приступи аутора у
тумачењу појединих историјских чињеница, што је ређи пример у нашој
историографији која је углавном преписивачка.


Историја је озбиљна наука а не циркус, иако она „као истина нема коначности“.
Наши историчари воле да кажу, како смо направили „кућу на путу“, али
наша „кућа“ постоји одувек, далеко пре „пута“ грабљивих скоројевића, што
алегоријски веома лепо пресликава народна прича о јагњету, које мути
воду вуку низводно од њега. „Правда без силе је немоћна, а сила без правде тиранска“ (Лајбниц), али, мудрост и лепоречивост не мењају чињеницу, да су Срби „народ безочно покраден“ кроз историју.


Слободан М. Филиповић



Књига о Родослову