„Политика” је доказ да новине не живе један дан јер је била сведок свих преломних догађаја у Србији и свету, али је забележила и другу, приватну историју обичних и непознатих људи
Српски официри читају „Политику” 1905.
Фотодокументација „Политике”
Читајте старе новине ако желите да знате како се заиста некада живело.
Из историјских књига никада нећете сазнати како су Београђанке шверцовале гардеробу из Земуна, у којим кућама се говорило на четири језика, како је продато имање ђенерала Катанића, зашто су студенти јели кобасице на метар, где се ашиковало а где крало на ситно.
Модерна историја, поприлично згуснута, саткана је од бурних догађаја а они су у протеклих 111 година педантно уоквирени на насловним страницама „Политике”. Напад Аустроугара на Србију, како је Хитлер у зору јурнуо на Пољску, како је убијен југословенски краљ и сахрањен југословенски маршал, кад је људска нога згазила на Месец и како је шведски краљ предао Нобелову награду Иви Андрићу.
Али није „Политика” само сведок друштвених драма, она је одувек била и збориште и чвориште писмених и пристојних људи. Око ње су се окупљали и за њу писали Нушић и Дучић, Црњански и Андрић, Исидора и Десанка...
Ипак, у историји нема места баш за све оне који су доспели на новинске ступце. Судбине малих, обичних људи исписане на страницама „Политике” суштинска су хроника наше свакодневице.
То је најверодостојнија ризница једне узбудљиве епохе, без сувишних тумачења или идеолошких фуснота. Живи доказ да новине, ипак, не живе само један дан.
Представа о некадашњем предратном, фином, углађеном, грађанском Београду, у ствари је прича о животу престоничке мањине. Остали су животарили у мрачним сокацима, приземним уџерицама и запуштеним предграђима. И тада, као и данас, већинска сиротиња у историју улази само ако намерава да диже револуцију или у литературу као регрутни центар за губитничке ликове.
Колегијум „Политике“ 1940. године Фотодокументација Политике
Варају се они који мисле да историја модних шверцерских тура почиње са шушкавцима и кабаницама из Трста. Још пре Великог рата ишло се у Земун по крпице. „Политика” пише да је „стара и опште позната ствар да су Београђанке биле веште у заобилажењу царине”. Као и данас, шверцовало се у возовима, од Цариграда до Беча. У купеима за даме цариницима је очигледно попуштала пажња, а нови модели, по бечким мустрама, стизали су у српску престоницу.
И тада, као и данас, наследници после смрти обично очас посла раскрчме имовину. У једном огласу из 1908. године позивају се купци да, од 9 до 12 пре подне и „од два до пет сахата” после подне, разгледају имање покојног Марка Ђ. Катанића, бившег генерала, у Улици краља Александра 22. „Понуду са највећом ценом нека поштом пошаљу најдаље до 31. овог месеца”. Кућа с плацем продавала се за 60.000 динара, уз напомену – посредници се искључују.
То су биле озбиљне паре у време кад је годишња претплата на „Политику” била 12 динара а укупан буџет Србије 95 милиона динара. Квадрат око дворова или Позоришта био је на цени, док је на Врачару и Чубури живела сиротиња.
У једном другом огласу, уз одређене услове, издаје се стан за самца у центру Београда.
„Издаје се врло лепа удобна соба с намештајем на Теразијама, само отменом господину. Кућа строго солидна, у истој се говоре четири језика. За адресу упитати уредништво.” На ком се језику уговара цена, није наведено.
У то време у Београду је владао некакав чудан обичај да само они који уче могу да заврше високе школе. Млади студенти су долазили из разних крајева, углавном сиромашни, тражећи скромну собицу, било какав кров над главом. Кирију су плаћали зарађујући од продаје млека, истоварајући ћумур или радећи какав други посао. Хранили су се где стигну и кад имају. Није било студентске мензе и бонова.
Пре другог рата на гласу је био извесни кобасичар Расулек. Ту су, осим студентарије, јели и песници и боеми. Добро му је ишло јер се код њега, по цени од два динара, могла појести најјефтинија танка кобасица, која се продавала на метар.
Необичан свет окупљао се у престоничким кафанама и око њих. Ту су пијанства и туче били редовне појаве, а највише крађа и убистава било је по предграђима.
Једног хладног јануарског дана средином тридесетих година прошлог века у околини Београда десило се необично убиство.
„У селу Јакову, недалеко од Земуна, нађен је прекјуче у свануће мртав на путу пред својом кућом сељак Стеван Гилезан. Нашла га је његова жена кад је изјутра пошла по воду. Он је био већ сасвим хладан, обливен крвљу, а у грудима с леве стране стајао му је забоден велики ловачки нож. Око њега није било никаквих трагова по којима би се дало ма шта утврдити у погледу убице. Стеван Гилезан је био познат у целом срезу као опасан пијанац и убојица. Без њега није могла проћи ниједна свадба, ни једна даћа, слава ни слично.”
Није се грешило само у кафанама, него и на другим местима, али су се такве грешке овако исправљале:
„Одељењу за штампу министарства иностраних дела част је молити Уредништво Политике да наволи следећу исправку уврстити у свом наредном броју:
– У броју 7449 „Политике” објављен је извештај г. Др Ђ. Ћурчића, секретара Централе индустријских корпорација СХС и дописног члана Друштва народа, под насловом „Питање наше сарадње у Друштву народа. У поменутом извештају приписана је кривица за непотписивање и нератификовање извесних међународних конвенција... Такво тврђење не одговара истини”.
Све се може рећи и пробраним речима, без срџбе, простаклука и инаћења, а ми бисмо бар понекад могли да се присетимо да постоји живот и мимо данашње профане таблоидне стварности.
Никола Тркља
-----------------------------------
Из историјских књига никада нећете сазнати како су Београђанке шверцовале гардеробу из Земуна, у којим кућама се говорило на четири језика, како је продато имање ђенерала Катанића, зашто су студенти јели кобасице на метар, где се ашиковало а где крало на ситно.
Модерна историја, поприлично згуснута, саткана је од бурних догађаја а они су у протеклих 111 година педантно уоквирени на насловним страницама „Политике”. Напад Аустроугара на Србију, како је Хитлер у зору јурнуо на Пољску, како је убијен југословенски краљ и сахрањен југословенски маршал, кад је људска нога згазила на Месец и како је шведски краљ предао Нобелову награду Иви Андрићу.
Али није „Политика” само сведок друштвених драма, она је одувек била и збориште и чвориште писмених и пристојних људи. Око ње су се окупљали и за њу писали Нушић и Дучић, Црњански и Андрић, Исидора и Десанка...
Ипак, у историји нема места баш за све оне који су доспели на новинске ступце. Судбине малих, обичних људи исписане на страницама „Политике” суштинска су хроника наше свакодневице.
То је најверодостојнија ризница једне узбудљиве епохе, без сувишних тумачења или идеолошких фуснота. Живи доказ да новине, ипак, не живе само један дан.
Представа о некадашњем предратном, фином, углађеном, грађанском Београду, у ствари је прича о животу престоничке мањине. Остали су животарили у мрачним сокацима, приземним уџерицама и запуштеним предграђима. И тада, као и данас, већинска сиротиња у историју улази само ако намерава да диже револуцију или у литературу као регрутни центар за губитничке ликове.
Колегијум „Политике“ 1940. године Фотодокументација Политике
Варају се они који мисле да историја модних шверцерских тура почиње са шушкавцима и кабаницама из Трста. Још пре Великог рата ишло се у Земун по крпице. „Политика” пише да је „стара и опште позната ствар да су Београђанке биле веште у заобилажењу царине”. Као и данас, шверцовало се у возовима, од Цариграда до Беча. У купеима за даме цариницима је очигледно попуштала пажња, а нови модели, по бечким мустрама, стизали су у српску престоницу.
И тада, као и данас, наследници после смрти обично очас посла раскрчме имовину. У једном огласу из 1908. године позивају се купци да, од 9 до 12 пре подне и „од два до пет сахата” после подне, разгледају имање покојног Марка Ђ. Катанића, бившег генерала, у Улици краља Александра 22. „Понуду са највећом ценом нека поштом пошаљу најдаље до 31. овог месеца”. Кућа с плацем продавала се за 60.000 динара, уз напомену – посредници се искључују.
То су биле озбиљне паре у време кад је годишња претплата на „Политику” била 12 динара а укупан буџет Србије 95 милиона динара. Квадрат око дворова или Позоришта био је на цени, док је на Врачару и Чубури живела сиротиња.
У једном другом огласу, уз одређене услове, издаје се стан за самца у центру Београда.
„Издаје се врло лепа удобна соба с намештајем на Теразијама, само отменом господину. Кућа строго солидна, у истој се говоре четири језика. За адресу упитати уредништво.” На ком се језику уговара цена, није наведено.
У то време у Београду је владао некакав чудан обичај да само они који уче могу да заврше високе школе. Млади студенти су долазили из разних крајева, углавном сиромашни, тражећи скромну собицу, било какав кров над главом. Кирију су плаћали зарађујући од продаје млека, истоварајући ћумур или радећи какав други посао. Хранили су се где стигну и кад имају. Није било студентске мензе и бонова.
Пре другог рата на гласу је био извесни кобасичар Расулек. Ту су, осим студентарије, јели и песници и боеми. Добро му је ишло јер се код њега, по цени од два динара, могла појести најјефтинија танка кобасица, која се продавала на метар.
Необичан свет окупљао се у престоничким кафанама и око њих. Ту су пијанства и туче били редовне појаве, а највише крађа и убистава било је по предграђима.
Једног хладног јануарског дана средином тридесетих година прошлог века у околини Београда десило се необично убиство.
„У селу Јакову, недалеко од Земуна, нађен је прекјуче у свануће мртав на путу пред својом кућом сељак Стеван Гилезан. Нашла га је његова жена кад је изјутра пошла по воду. Он је био већ сасвим хладан, обливен крвљу, а у грудима с леве стране стајао му је забоден велики ловачки нож. Око њега није било никаквих трагова по којима би се дало ма шта утврдити у погледу убице. Стеван Гилезан је био познат у целом срезу као опасан пијанац и убојица. Без њега није могла проћи ниједна свадба, ни једна даћа, слава ни слично.”
Није се грешило само у кафанама, него и на другим местима, али су се такве грешке овако исправљале:
„Одељењу за штампу министарства иностраних дела част је молити Уредништво Политике да наволи следећу исправку уврстити у свом наредном броју:
– У броју 7449 „Политике” објављен је извештај г. Др Ђ. Ћурчића, секретара Централе индустријских корпорација СХС и дописног члана Друштва народа, под насловом „Питање наше сарадње у Друштву народа. У поменутом извештају приписана је кривица за непотписивање и нератификовање извесних међународних конвенција... Такво тврђење не одговара истини”.
Све се може рећи и пробраним речима, без срџбе, простаклука и инаћења, а ми бисмо бар понекад могли да се присетимо да постоји живот и мимо данашње профане таблоидне стварности.
Никола Тркља
-----------------------------------
Нема коментара:
Постави коментар