ПЛАВА ШПИЉА
(Морска црква)
БРОДИЋ је упловио у шпиљу, у плавичасту светлост која је живо титрала по чудесно избораном стењу-зидовима.
Зидови, тако их је море обликовало, као и куполу, горе, у којој се сенке светлости трепераво сплићу и расплићу. Све ово чини се нестварним, као у сну; јава је овде прозборила ћутањем морских дубина зачарана.
Ово није Плава шпиља (тако је човек -овоземаљац види) него Морска црква. Овде стижу таласи са тајном пучина. (Јал таласи, јал душе морске?) Овде се исповедају. Можда крију невидљива блага. Ово је место тајна мора.
Али шта ћемо ми овде? Гласови усхићени лепотом коју не може изразити људска реч.
А шум мора све надглашава, разлива у лебдећу светлост, мирисе, топлину, измаглицу... вечност.
ЗИБАЛИ су се таласи, укрштале раскоши светлости висина и дубина. Чинило да све је светлост, као и овај запис - жвва песма, са кричањем галебова и хуком мора...
09. 09. 1997. Херцег Нови
Мирослав Тодоровић: Песме путовања, КК «Бранко Миљковић», Књажевац, 2009, стр.48
Ових дана изашла је нова књига неуморног и стрпљивог путника и песника. Ова збирка фрагмената истргнутих из дневника с путовања могла је понети и бољи наслов, поднаслов горње песме у прози. Морска црква – све време се овај немирни путник у тој цркви моли. Овде објављујемо веома успелу фотографију усамљеника песника на дну исушеног сланог језера на југу Туниса – Шотел Ћерид... И пропаратно писмо уреднику....