Translate

Претражи овај блог

ТРГОВЦИ СВЕТЛОШЋУ / најчитанији Лукићев роман

ТРГОВЦИ СВЕТЛОШЋУ, роман Беле Тукадруза (алиас М. Лукића)

ТРГОВЦИ СВЕТЛОШЋУ, роман Беле Тукадруза (алиас М. Лукића)
први део трилогије романа АНЂУЈКА (или "Младост без старости и живот без смрти")

петак, 25. септембар 2015.

Милановић: Данас или сутра укидамо блокаду!




ЗАТЕГНУТА ситуација око блокаде хрватске границе за Србију се наставља. Грађани са српским пасошима могу несметано, из околних земаља, да уђу у Хрватску, док је и даље на снази забрана уласка у Хрватску возилима регистованим у Србији.
Премијер Хрватске Зоран Милановић најављује могућност да данас или сутра укине мере на граници са Србијом, објављено је на Твитер налогу хрватске владе.

Путнички теминали су на граничном прелазу Батровци отворени у оба смера, сем што у Хрватску могу ући само држављани са српским пасошима, док је и даље на снази забрана уласка возилима која су регистрована на подручју Србије.

На снази је, такође, забрана уласка теретним моторним возилима на уласку у Хрватску на граничном прелазу Батровци, сем за теретна возила која превозе кварљиву робу.

Шеф мађарске дипломатије Петер Сијарто поручио је хрватском премијеру Зорану Милановићу да остави и Србе и Мађаре на миру, а државни секретар у Министарству привреде Милош Петровић изјавио је данас да у једностраној економској агресији Хрватске према Србији нико није добро прошао и да се процењује да ту најмању штету има Србија, па ЕУ, а да највећу штету трпи Хрватска.

15:2 - ГРАНИЧНИ ПРЕЛАЗИ И ДАЉЕ ЗАТВОРЕНИ

 Гранични прелаз Шид-Товарник и данас је затворен за сва возила српских регистарских ознака из правца Србије, а прелаз Батровци-Бајаково и за сва теретна возила, док је Хрватску са српским пасошем могуће прећи пешице или у возилу страних регистарских таблица, јавили су репортери Танјуга.

Колона камиона, који су већ данима блокирани на прелазу Батровци-Бајаково, дугачка је око 13 километара.

Грађани Србије хрватску границу са српским пасошем могу да пређу само пешке или у возилима страних регистарских ознака.

Иако српска гранична полиција дозвољава пролаз свим путничким возилима, без обзира на регистарске таблице, њихове хрватске колеге не пропуштају аутомобиле са српским регистрацијама.

Возила српских таблица потпуно регуларно прелазе их Хрватске у Србију, а у супротном правцу их и нема, док уколико неко и покуша да пређе у Хрватску приморан је да се окрене и врати назад.

13:54 - МИЛАНОВИЋ: ДАНАС ИЛИ СУТРА УКИДАМО БЛОКАДУ!

ПРЕМИЈЕР Хрватске Зоран Милановић рекао је да са сарадницима интензивно разговара да данас или сутра укине мере на граници са Србијом, објављено је на Твитер налогу хрватске владе.

13:10 - ЕУ: БРИСЕЛ ТРАЖИ ХИТНО ОБЈАШЊЕЊЕ ЗАГРЕБА

Брисел од Загреба затражио хитно објашњење одлуке о затварању граничних прелаза са Србијом за камионски саобраћај. Портпаролка високе представнице Европске уније за спољну политику и безбедност Маја Коцијанчич изјавила је на конференцији за медије у Бриселу да је то учињено у контексту истраге правне службе Европске комисије о могућем кршењу Споразума о стабилизацији и придруживању од Хрватске, након што је премијер Србије Александар Вучић у писму функционерима ЕУ упозорио да је С СА прекршен.
"Наше прве процене кажу да постоје озбиљни проблеми у вези са усклађеношћу одлуке хрватске владе са С СА", изјавила је она.
Она је казала да је висока представица Федерика Могерини јутрос поново разговарала телефоном са хрватским премијером Зораном Милановићем и подсетила га да је пре два дана јавно позвала Србију и Хрватску да што пре реше несугласице како би се несметан проток робе наставио.

12:57 - СЛОВЕНАЧКА ШТАМПА: ЕУ ТРЕБА ДА УДАРИ ШАКОМ И РЕШИ СПОР

СЛОВЕНАЧКА ШТАМПА: ЕУ ТРЕБА ДА УДАРИ ШАКОМ И РЕШИ СПОР
Затварање хрватско-српске границе и својеврсни трговачки рат Загреба и Београда може да дестабилизује цео регион, пишу данас словеначки дневници пошто су дан раније тај проблем истакли водећи словеначки политичари и критиковали хрватског премијера Зорана Милановића. Спор због усмеравања великог таласа избеглица из Србије преко Хрватске и Словеније, а не више преко Мађарске, подсећа на време пре распада некадашње Југославије, када су прво уведене трговачке блокаде међу републикама, а после су се зачули ратни бубњеви те је следио прекид свих веза, наводи мариборски дневни лист Вечер.
"Хрватска је у предизборној температури, па политичари различитих боја прстом указују на омрзнуту суседну земљу, а предузете мере и контрамере биле би дечја игра кад не би имале тешке економске последице", пише мариборски лист.

12:41 - МИХАЈЛОВИЋ: И ХРВАТСКА ТРЕБА ДА ПОКАЖЕ ОДГОВОРНОСТ


Потпредседница владе и министарка грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Зорана Михајловић изјавила је данас да су штете због одлуке хрватских завичника да затворе границу велике, да је Србија све ово време показала велику одговорност и да исто очекује од Хрватске.
"Србија је земља која све ово време показује велику одговорност и очекујемо да то ради и друга земља - Хрватска која је чланица ЕУ и која себе назива демократском", рекла је Михајловић.
Она је рекла да Србија жели да се отворе границе и да обезбедни потпуно слободан проток робе и људи.

12:31 - МИНУС СРПСКЕ ПРИВРЕДЕ 30 МИЛИОНА ЕВРА

МИНУС СРПСКЕ ПРИВРЕДЕ 30 МИЛИОНА ЕВРА
ПОСЛЕ мере и контрамера на граничним прелазима, српске и хрватске компаније тек сабирају губитке, али грубе процене показују да је “минус” наше привреде већ достигао и 30 милиона евра! Штету трпе и путари, јер је промет камиона и шлепера ових дана пао и за 15 одсто.
Комплетан текст прочитајте ОВДЕ

11:25 - КУРЦ ПОЗИВА НА ОТВАРАЊЕ ГРАНИЦА

КУРЦ ПОЗИВА НА ОТВАРАЊЕ ГРАНИЦА
Министар иностраних послова Аустрије Себастијан Курц позвао је данас Хрватску и Србију да оставе по страни емоције и да поново успоставе слободан проток роба и људи.
"Позивам Хрватску и Србију да ставе по страну емоције и поново успоставе слободу протока робе и људи. Затварање граница не доприноси решењу проблема. Чак напротив, оне буде код људи на западном Балкану болна сећања на ратне сукобе 90-тих година", нагласио је Курц.
Избегличка криза, према његовим речима, ставља све земље региона и ЕУ пред велике изазове.

11:08 - ПЕТРОВИЋ: СРБИЈА ИМА НАЈМАЊУ, А ХРВАТСКА НАЈВЕЋУ ШТЕТУ

ПЕТРОВИЋ: СРБИЈА ИМА НАЈМАЊУ, А ХРВАТСКА НАЈВЕЋУ ШТЕТУ
Државни секретар у Министарству привреде Милош Петровић изјавио је данас да у једностраној економској агресији Хрватске према Србији нико није добро прошао и да се процењује да ту најмању штету има Србија, па ЕУ, а да највећу штету трпи Хрватска. Процењује се да је штета на дневном нивоу милион евра, а дугорочно штета није само за компаније, него и за раднике, пенале који ће на крају морати да се плате.
"Већ сада се зна да ће осигуравајућа друштва покренути тужбе, јер морате да испоштујете рокове испоруке", истакао је Петровић у Јутарњем програму ТВ Пинк.
Решење је у томе да се ослободе границе, да се поштују споразуми и вредности ЕУ, јер су сада сви на губитку, јер касне произвођачи и испоруке, што значи да поскупљује производ, а продужава се време чекања и то ће на крају неко морати да плати, казао је Петровић.
Петровић је додао да су четири српске компаније инвестирале у Хрватској, а да више од 200 хрватских фирми има у Србији.

10:47 - СИЈАРТО: МИЛАНОВИЋУ, ОСТАВИ СРБЕ И МАЂАРЕ НА МИРУ

СИЈАРТО: МИЛАНОВИЋУ, ОСТАВИ СРБЕ И МАЂАРЕ НА МИРУ
Шеф мађарске дипломатије Петер Сијарто поручио је хрватском премијеру Зорану Милановићу да остави и Србе и Мађаре на миру, да владе Србије и Мађарске никада нису имале договор око смера у којем ће се кретати мигранти, те да предизборну кампању води унутар Хрватске.
"Разумем да је у Хрватској већ почела предизборна кампања, па имам само један захтев хрватском премијеру, а то је да нас остави на миру. И Србе и Мађаре по том питању. Ми нећемо да гласамо на хрватским изборима и нас не мора да уверава у било шта, већ нека предизборну кампању води унутар граница Хрватске", рекао је Сијарто у интервјуу за Тањуг.
Упитан да ли су тачне оптужбе Милановића да Мађарска и Србија имају договор да усмеравају мигранте у Хрватску, Сијарто тврди да Мађари никада нису имали консултације о томе у ком смеру ће мигранти из Србије ићи.
"Никада нисмо имали договор са Владом Србије око руте миграната. Нити било шта везано за Хрватску. Зашто би то радили? Кад се сретнемо са члановима Владе Србије или премијером Александром Вучићем, причамо о нашој сарадњи а не о Хрватско, зашто би?!", рекао је Сијарто.

10:21 - ШИД ОТВОРЕН ОД ЈУТРОС, СА СРПСКИМ ПАСОШИМА СЕ МОЖЕ У ХРВАТСКУ - НЕ И СА ТАБЛИЦАМА

ШИД ОТВОРЕН ОД ЈУТРОС, СА СРПСКИМ ПАСОШИМА СЕ МОЖЕ У ХРВАТСКУ - НЕ И СА ТАБЛИЦАМА
Грађани са српским пасошима могу несметано, из околних земаља, да уђу у Хрватску, док је и даље на снази забрана уласка у Хрватску возилима регистованим у Србији, саопштио је јутрос Ауто мото савез Србије. Путнички теминали су на граничном прелазу Батровци отворени у оба смера, сем што у Хрватску могу ући само држављани са српским пасошима, док је и даље на снази забрана уласка возилима која су регистрована на подручју Србије.
На снази је, такође, забрана уласка теретним моторним возилима на уласку у Хрватску на граничном прелазу Батровци, сем за теретна возила која превозе кварљиву робу. Сви гранични прелази са Мађарском су отворени, а задржавање путничких возила се крећу у интервалима од 15 до 30 минута, док се теретна возила на граничним прелазима Хоргош и Келебија задржавају вишесатно.
Вишесатна и дуга задржавања камиона су и на граничном прелазу Сремска Рача са Босном и Херцеговином, док је саобраћај за теретна возила на граничном прелазу Мали Зворник на излазу тренутно обустављен.


Милановић: Данас или сутра укидамо блокаду! | Друштво | Novosti.rs

четвртак, 23. јул 2015.

Stara vlaška svirka na trubi - Jasikovo (Majdanpek)

недеља, 7. јун 2015.

Научни скуп о стваралаштву Григорија Божовића у Косовској Митровици и Зубином Потоку

Већину путописа Божовић је, најпре, објављивао у „Политици”
Григорије Божовић, рад Јована Бијелића
Косовска Митровица – У Косовској Митровици и Зубином Потоку, на Косову и Метохији, одржава се дводневни научни скуп: „Живот и дело Григорија Божовића”, који су организовали Филозофски факултет у Приштини, са седиштем у Косовској Митровици, и Филозофски факулет из Ниша. Реч је о једном од најзначајнијих српских писаца, који су стварали између два светска рата. Рођен је у селу Придворица, код Ибарског Колађшина. Школовао се у Скопљу, Цариграду и Москви. Био је професор у познатој Богословији у Призрену, неко време и председник призренске општине. Био је и скупштински посланик, много се ангажовао у националном раду на Косову и Метохији и у Македонији.
Објавио је четрнаест књига: осам збирки приповедака, више књига путописа и краћих записа о људима и крајевима, који су сабрани из „Политике”, чији је био репортер између два светска рата. Прву књигу приповедака – „Из старе Србије”, објавио је 1908, а последњу – „Приповетке”, 1940, у издању Српске књижевне задруге. Аутор је и збирки: „Тешка искушења” (1935) и „Под законом” (1939).
Констатујући да је Григорије Божовић био антикомуниста и „велики Србин”, Војни суд Команде града Београда, последњих дана 1944, осудио га је на смрт, погубљен је, највероватније, у затвору у Ђушиној улици, у ноћи између 1. и 2. јануара 1945. године. Рехабилитован је 2008. године.
За књижевну рехабилитацију Григорија Божовића, велика заслуга припада Гојку Тешићу, који је у књизи „Утуљена баштина”, поред Григорија Божовића, „рехабилитовао” читав низ скрајнутих писаца: Драгишу Васића, Станислава Кракова, Светислава Стефановића, Јездимира Дангића, Владимира Велмар Јанковића, Тодора Манојловића, Станислава Винавера...
Иван Чарота, оснивач Катедре за србистику на државном Универзитету у Минску, у Белорусији, говорио је о јунацима прича Григорија Божовића, као читалац-странац. Постоји више дефиниција књижевности. По њему, књижевност мора да изрази суштину народа, његову историју, његов етнички и етички карактер. Само тада писац испуњава своју улогу и може да заузме место у националнохј књижевности, а његово дело се избори за место у „златном фонду”, и националне и светске књижевности. У руској књижевности то су: Пушкин, Достојевски, Шолохов, у белоруској: Јакуб Колас, Иван Мележ, Иван Пштањиков, у српској: Његош, Андрић, Ћосић и – Григорије Божовић, којег је недавно открио. Овај наш велики писац није превођен на руски, белоруски и украјински.
Тиодор Росић је указао на путописе Григорија Божовића. Стара Србија – Рашка, Косово и Метохија, Источна и Западна Македонија, Стари Влах, Тромеђа; Шумадија, Црна Гора, Стара Херцеговина, Босна, Босанска Крајина и Далматинска Буковица, у жижи су Божовићевог интересовања. Освнову путописа као књижевног жанра чини опис путовања. Путник даје информације о земљи и људима. Већуну путописа Божовић је, најпре, објављивао у „Политици”, па их је онда прештампавао у књигама: „Узгредни записи” (1926), „Црте и резе” (1928), „Са седла и самара”, „Урезане истине” и „Чудесни кутови” (1930), „Два дана по Гружи” (1933). Божовић, наглашава Росић, даје физичку и психолошку карактеризацију, не само Срба, већ и Турака, Арнаута, муслимана, Горанаца, Бугара, Грка, Цинцара, Срба Косоваца, Срба Црногораца, Срба Македонаца.
У путописно-репортерском стваралаштву Григорија Божовића, које чини две трећине целокупног књижевног дела највећег косовског писца, истиче Јордан Ристић, најбројнији су путописи о Старој Србији, његовом завичају  са којим је срастао и који је најбоље познавао. Животно искуство и литерарна зрелост, омогућили су Григорију Божовићу да објективно сагледа и прикаже дубину живота косовског човека, да продре у суштину једног злог времена и прилика у њему, да проникне у филозофију живота Срба, који стоички подносе све неправде и зла да би се одржали на дедовини, сачували своју веру и национални идентитет. Србина шиба живот, али он жилаво истрајава, спреман да поднесе и највеће жртве да би испунио Лазарев и предачки завет и сачувао тапије српског Косова и Метохије, не губећи наду да зло и неправда морају бити поражени.
У косовском узаврелом котлу, зверињаку, где се Србинов живот располућује, унижава и циклично страдалнички понавља, додаје Ристић, Григорије Божовић тражи корене и узроке српске трагике. То његове путописе чини актуелним, што потврђује и данашња драматична стварност у којој обитава и тавори више од две стотине хиљада преосталих Срба, који вапе за слободом и којима су ускраћена права, као ниједном народу у Европи, и који се грчевито боре да на Косову и Метохији остану и опстану.
Тема рада Михаила Шћепановића била је: Дијалекатско као наддијалекатско у књижевном тексту. Књижевни израз Григорија Божовића ослоњен је на Вуков(ски) српски књижевни језик коме је стабилан ослонац источнохерцеговачки дијалекатски говор. Радоје Симић је говорио о алузивности Божовићевог приповедања, Даница Андрејевић о жени између Ероса и Танатоса у прози Григорија Божовића, Рада Стијовић о лексици овог писца у Речнику српскохрватског књижевног језика Матице српске, Драган Микетић о турцизмима у Божовићевој прози, Бојан Чолак о слици Турака у збирци „Из Старе Србије”, а Миладин Распоповић је указао на тематско-мотивске кругове у приповедачком опусу Григорија Божовића.
Научни скуп наставља са радом у Зубином Потоку.
Путописи из „Политике”
Путописе „По Расу”, подсећа Тиодор Росић, Божовић је објављивао у „Политици” током новембра и децембра 1925. године. Они су сведочанство о душевном, национално свесном и пркосном старорашанину, брђанском горштаку, динарски виолентном, поштеном, верујућем и душевном. У том погледу парадигматичан је лик, вера и морално-национални назори попа из путописа. Снага вере, национална свесност и хајдучки  менталитет воде овог страдалника у одметништво и победу.
Зоран Радисављевић  објављено: у Политици.  07.06.2015.

Непозната писма Црњанског Андрићу



ОД свих нас Црњански је једини рођени писац, искрен је био наш нобеловац. Иво Андрић и Милош Црњански између два рата били су велики пријатељи. Андрић је волео стихове Црњанског, док је он био одушевљен збирком "Едж Понто". Црњански је написао песму "Етеризам" посвећену Андрићу, а Андрић је написао песму "М. Ц", са иницијалима Милоша Црњанског.
О њиховом пријатељству сведоче и писма Црњанског Андрићу, која се чувају у Архиву САНУ. Ваљало би их се у години јубилеја - стодвадесетогодишњице од рођења Милоша Црњанског присетити.
У личном фонду Иве Андрића, под инвентарским бројем 1627, чувају се 74 писма, разгледнице и телеграма, које је Црњански писао свом колеги и пријатељу, а "Новости" добиле да прегледају. Писма сведоче о приватном животу и личним недоумицама Црњанског, о настајању њихових дела, савременицима, али и о уметничком сазревању две књижевне громаде.
Први пут Црњански је писао Андрићу 1919. године. Били су тек на почетку - признати, али с првом књигом, односно другом у припреми. У својим младићким епистолама Црњански говори о љубавним пословима, лепим женама Београда, кафанским свађама, али и издавању првих дела.
- На јесен даћу вам једну драму (претпоставља се да је реч о поетској комедији "Маска" п. а.), па ту преведите, па да је дају у Риму, па да добијемо лире, па да идемо у Јапан. Нећу вас заборавити - пише Црњански. - Знао сам да ћу вас у даљини јако волети. Чистији сте, ја вас љубим. Живим као и пре, мало више сам сам, јер ми испити стоје за вратом. Још ми је необично да сте у Риму и далеко. Ја вас видим како лупајући штапом о плочник идете по оним улицама и увече кад се враћам кући, ја сам с вама. Не волим да разговарам са вама, крај оних које волим, ћутим. И гледам их.
Да је Андрић на почетку своје дипломатске каријере испунио честу молбу Црњанског, можда би животни пут одвео на другу страну писца "Сеоба", "Лирике Итаке", "Дневника о Чарнојевићу"...
- Нађите ми какво место у Риму, макар у каквој трговини, мислите о овом озбиљно - пише Црњански.
Андрић се не обазире на његову жељу да новац зарађује за пултом у продавници, а писање остави за "неко слободно време". Пише Црњанском да је у Риму много сам:
- Добро ми је. Учим без престанка. Учим. То је реч која карактерише сада мој положај. Овде је пролеће са наглим кишама, лепим женама, главобољом и финансијским бригама.
Црњански одговара Андрићу да му је ужасно досадно и да га једино држи - фудбал:
- Опет га играм и то изврсно. Овог месеца имаћемо главну утакмицу за првенство. Зрак, весели младићи, зелена трава, игра и победе. Иначе је све по старом. Не знам куда ово води. Ви бар имате да гледате, а и ја бих у Риму био миран, јер ја сам миран само кад ми се очи смире. Овде је све бљутаво сад. Нити се може радити, ни сањати. Немате појма колико је сад овде измета. Једино ме лађе, шуме, излети и љубав спасава. Осећам све ближе једног дана учинићу неку лудост. Горим, а немам за кога да изгорим.
Црњански је најчешће ословљавао Андрића са "Драги Пријатељу", а писма завршавао са "Здрави вас Црњански". Честа тема су кафанска дружења са Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, композитором Милојем Милојевићем, књижевником и сликаром Сибетом Миличићем...
- Све је по старом. Винавер једе Милоја. Сибе једе са мном на вашем столу у кафани "Слобода". Они који су од вас узајмљивали, сада узајмљују од мене. Иначе је Београд пун кавана и ништа више - пише Црњански.
Црњански пише Андрићу и о првим годинама живота са Видом Ружић (касније Црњански), која је важила за једну од најлепших жена Београда. Они који су их познавали говорили су о њима у једнини, јер их је неотуђива љубав спојила. У Андрићевој заоставштини сачувана је позивница коју је 15. 8. 1921. Црњански послао: "Част ми је јавити вам, да сам се верио са госпођицом Видом Ружић из Београда".
- Ко зна шта ће још из тога бити, можда чак и женидба - нешто касније пише Црњански из Дубровника. - Засад имам само тешке непријатности. Мене ће Министарство и фамилија моје веренице лако могуће довести до самоубиства.
Видина породица није одобравала ову љубав. Нарочито њен стриц, Жарко Ружић, који је братаницу обећао једном краљевском официру. Постоји прича да их је, не знајући како да их раздвоји, на Славији једно вече сачекао са мотком! Црњански је некако избегао тучу. Да би смирила бес породице, Вида је тада одлучила да оде у Париз. На уласку у воз Милош јој је обећао да ће јој писати, а онда је неочекивано понудио кућу у Панчеву "на добош" и већ сутрадан се придружио Види у Паризу. Ипак, породичне перипетије претиле су у једном тренутку да униште све...
- Моја веридба, лако може бити, поквариће се. У том случају гледаћу да одем у иностранство ради "туге" због "растанка" - писао је Андрићу из Мостара 4. 9. 1921, док је био на војној вежби. - У Мостару ми није добро. У војсци зло. Свеједно. Мостар је одвратан и смрди по турски.
КУПУЈТЕ ЖЕНЕУ једном писму Црњански поручује Андрићу да се не заљубљује:
- Охол сте човек, а те лако варају. Примате за готово и што није познато. Него купујте жене. То је најбоље за здравље, као добар ручак и каква безбрижност! Не жените се пак, никако - то вам је као кад имате мало дете. Брига. (Ово свакако молим да не испричате никако Види)
Мостарске дане Црњански највише проводи са Алексом Шантићем. Ти сусрети на њега оставили су јак утисак. По повратку у Београд, запошљава се као професор гимнастике у панчевачкој гимназији. О томе Андрићу, који је премештен у Румунију, пише:
- Можете мислити ко све данас није наставник. Дајем вам реч да ако останем само годину две у гимназији, нећу написати више никакве "Суматре". Ви у Италији нисте били склони да лако верујете мојим јадиковањима. Сада мислим да и вама у Букурешту није баш добро. Сем ако ви нисте, неки суматраистички узрок свим венчањима на свету? Пазите кад остарите, то ће вам теже ићи од руке.
О свом новом намештењу Андрић пише пријатељу: "Не верујем да ће ми тамо бити добро, али ваља ићи. Без жалости остављам Рим и без весеља идем на ново место."
Нешто новија писма (1925-1931) показују Црњанског као зрелог писца, који храбро улази у књижевне полемике. Тих година креће и у дипломатију.
- Што се мене тиче, ја сам најпосле решио - или ћу за кратко време коначно прећи у новинаре, редакцију или ћу вам постати колега. Видећемо. Од књижевника Густав Крклец иде за аташеа за штампу у Варшаву. Тако бар он каже. Тамо ће се склонити, јер му је Београд додијао. Овамо се вратио Добровић, врло неинтересантан - пише Црњански.
СПОМЕН ПРИНЦИПУЦрњански је Први светски рат провео у аустријској униформи и његова рана дела носе дубок траг тог искуства. Говорио је да су и он, и Андрић, и Крлежа били у аустријском копорану, а срцем с друге стране и да је та противречност родила добру литературу. Иста та супротност уредила је да, као аустријски војник, Црњански буде на погребу Франца Фердинанда, али и да, нешто касније, напише песму посвећену Гаврилу Принципу. У Андрићевом личном фонду чува се и рукопис те песме ("Принциповом Споменику"), која је објављена у "Лирици Итаке" под насловом "Спомен Принципу".
Тих година Црњански благо критикује Андрића што му ретко пише. Каже да је навикао са Видом да га спомиње као "нашег Турчина, који ужива света и коме је све равно".
- Изгледа да сентименталне ствари или путовања утичу на вас толико да ућутите. Занемели сте целом свету, па и мени - пише му из Берлина.
- Зар у Шпанији, па немате времена да ми бар коју реч напишете? Знате колико би ме занимало да о томе бар, кад нећете о себи, нешто чујем. Берлин само замара, страшан је. Убоги Немци, ни за шта нису.
У фонду су сачуване и разгледнице које говоре о пажњи аташеа за штампу и његовој потреби да често вицеконзулу и помоћнику иностраних послова показује своју наклоност и да га срдачно поздравља. Преписка између двојице писаца је прекинута 1939. године и пауза је трајала све до формалног телеграма поводом смрти Андрићеве супруге Милице 1968. године.
ОБЕШЕН ЗА НОГЕ
НА полеђини једног писма Црњанског налази се Андрићева белешка:
- Толико је мој положај у свету неприродан - оно на шта мислим кад сам сам и оно што радим и говорим кад сам с људима да после сваког додира с људима падам као покошен и дрхтим у болу и бесаници док кроз мене непрестано пролазе и понављају се, као слова реклама које не светле, све речи које сам преко дана упио. Да не бих више мучио ту муку која постаје неподношљива, ја забрањујем себи да се сећам. Тако још увек живим, али у неприродном и болном положају, отприлике као неко ко је обешен за ноге.
(у ноћи 1-2. Фебруар 1930)
Овај запис, мало измењен унет је у "Знакове поред пута" (Сабрана дјела, Сарајево 1981, стр. 210)


Тајне Архива САНУ: Непозната писма Црњанског Андрићу | Репортаже | Novosti.rs

субота, 31. јануар 2015.

Трагом Последњих коментара: трагом приче дуге 111 година


„Политика” је доказ да новине не живе један дан јер је била сведок свих преломних догађаја у Србији и свету, али је забележила и другу, приватну историју обичних и непознатих људи

Српски официри читају „Политику” 1905. Фо­тодокументација „Политике”
Читајте старе новине ако желите да знате како се заиста некада живело.
Из историјских књига никада нећете сазнати како су Београђанке шверцовале гардеробу из Земуна, у којим кућама се говорило на четири језика, како је продато имање ђенерала Катанића, зашто су студенти јели кобасице на метар, где се ашиковало а где крало на ситно.
Модерна историја, поприлично згуснута, саткана је од бурних догађаја а они су у протеклих 111 година педантно уоквирени на насловним страницама „Политике”. Напад Аустроугара на Србију, како је Хитлер у зору јурнуо на Пољску, како је убијен југословенски краљ и сахрањен југословенски маршал, кад је људска нога згазила на Месец и како је шведски краљ предао Нобелову награду Иви Андрићу.
Али није „Политика” само сведок друштвених драма, она је одувек била и збориште и чвориште писмених и пристојних људи. Око ње су се окупљали и за њу писали Нушић и Дучић, Црњански и Андрић, Исидора и Десанка...
Ипак, у историји нема места баш за све оне који су доспели на новинске ступце. Судбине малих, обичних људи исписане на страницама „Политике” суштинска су хроника наше свакодневице.
То је најверодостојнија ризница једне узбудљиве епохе, без сувишних тумачења или идеолошких фуснота. Живи доказ да новине, ипак, не живе само један дан.
Представа о некадашњем предратном, фином, углађеном, грађанском Београду, у ствари је прича о животу престоничке мањине. Остали су животарили у мрачним сокацима, приземним уџерицама и запуштеним предграђима. И тада, као и данас, већинска сиротиња у историју улази само ако намерава да диже револуцију или у литературу као регрутни центар за губитничке ликове.

Колегијум „Политике“ 1940. године Фотодокументација Политике 
Варају се они који мисле да историја модних шверцерских тура почиње са шушкавцима и кабаницама из Трста. Још пре Великог рата ишло се у Земун по крпице. „Политика” пише да је „стара и опште позната ствар да су Београђанке биле веште у заобилажењу царине”. Као и данас, шверцовало се у возовима, од Цариграда до Беча. У купеима за даме цариницима је очигледно попуштала пажња, а нови модели, по бечким мустрама, стизали су у српску престоницу.
И тада, као и данас, наследници после смрти обично очас посла раскрчме имовину. У једном огласу из 1908. године позивају се купци да, од 9 до 12 пре подне и „од два до пет сахата” после подне, разгледају имање покојног Марка Ђ. Катанића, бившег генерала, у Улици краља Александра 22. „Понуду са највећом ценом нека поштом пошаљу најдаље до 31. овог месеца”. Кућа с плацем продавала се за 60.000 динара, уз напомену – посредници се искључују.
То су биле озбиљне паре у време кад је годишња претплата на „Политику” била 12 динара а укупан буџет Србије 95 милиона динара. Квадрат око дворова или Позоришта био је на цени, док је на Врачару и Чубури живела сиротиња.
У једном другом огласу, уз одређене услове, издаје се стан за самца у центру Београда.
„Издаје се врло лепа удобна соба с намештајем на Теразијама, само отменом господину. Кућа строго солидна, у истој се говоре четири језика. За адресу упитати уредништво.” На ком се језику уговара цена, није наведено.
У то време у Београду је владао некакав чудан обичај да само они који уче могу да заврше високе школе. Млади студенти су долазили из разних крајева, углавном сиромашни, тражећи скромну собицу, било какав кров над главом. Кирију су плаћали зарађујући од продаје млека, истоварајући ћумур или радећи какав други посао. Хранили су се где стигну и кад имају. Није било студентске мензе и бонова.
Пре другог рата на гласу је био извесни кобасичар Расулек. Ту су, осим студентарије, јели и песници и боеми. Добро му је ишло јер се код њега, по цени од два динара, могла појести најјефтинија танка кобасица, која се продавала на метар.
Необичан свет окупљао се у престоничким кафанама и око њих. Ту су пијанства и туче били редовне појаве, а највише крађа и убистава било је по предграђима.
Једног хладног јануарског дана средином тридесетих година прошлог века у околини Београда десило се необично убиство.
„У селу Јакову, недалеко од Земуна, нађен је прекјуче у свануће мртав на путу пред својом кућом сељак Стеван Гилезан. Нашла га је његова жена кад је изјутра пошла по воду. Он је био већ сасвим хладан, обливен крвљу, а у грудима с леве стране стајао му је забоден велики ловачки нож. Око њега није било никаквих трагова по којима би се дало ма шта утврдити у погледу убице. Стеван Гилезан је био познат у целом срезу као опасан пијанац и убојица. Без њега није могла проћи ниједна свадба, ни једна даћа, слава ни слично.”
Није се грешило само у кафанама, него и на другим местима, али су се такве грешке овако исправљале:
„Одељењу за штампу министарства иностраних дела част је молити Уредништво Политике да наволи следећу исправку уврстити у свом наредном броју:
– У броју 7449 „Политике” објављен је извештај г. Др Ђ. Ћурчића, секретара Централе индустријских корпорација СХС и дописног члана Друштва народа, под насловом „Питање наше сарадње у Друштву народа. У поменутом извештају приписана је кривица за непотписивање и нератификовање извесних међународних конвенција... Такво тврђење не одговара истини”.
Све се може рећи и пробраним речима, без срџбе, простаклука и инаћења, а ми бисмо бар понекад могли да се присетимо да постоји живот и мимо данашње профане таблоидне стварности.
Никола Тркља
-----------------------------------

петак, 23. јануар 2015.

Генеалогија....



предговор књиге Родом до искона (Р. Кривокапић-Клачински)


Генеалогија, као помоћна грана историје, „не може се конкретизовати и тумачити без родослова који су у суштини непрекидно кретање људске крви“. Отуда, инверзни наслов књиге Родом до искона, генеалошки потпуно одређује њен садржај, јер, „све реке имају уток у мору, а путеви крви људске једине имају уток у вјечности“ (Рајко Кривокапић).


Основни појам генеалогије је „пáс“,
који просечно износи 25 година. Забрана орођавања је седам пасова, а
народна песма наводи чак девет или 12 пасова забране. Следећа одредница
је „колено“, које броји три паса (отац, син и унук).  Под изразом
„генерација“ (нараштај) подразумевају се једногодишњаци (исписници), али
то не може бити генеалошки термин, јер су ту сједињени токови
различитих корена, који су повезани само временски. Како су лично,
племенско и народно име најчешће подложни фалсификатима, Његош упозорава
свој род „да пáс пáсу довијек кажује“, како би се спречила злоупотреба, јер, „власт се код Срба стицала искључиво на основу права предака и положаја у роду“.



 Причу о српском роду, племену и имену
преносе живо предање  и писани извори, али најчешћи материјални
генеалошки споменици су мрамори, новац, печати, сасуде, крстови или
порушени храмови.  Суштинско питање гласи зашто нам је уопште
потребна генеалогија? Аутор ове књиге, практично и суштински своди
генеалогију на токове истоветне крви и правило седам породичних пасова у
забрани орођавања. Свака породица треба да зна својих седам пасова
уназад, јер то је правило тока здраве народне крви. Уколико се човек не
придржава овог правила орођавања у мешању крви, долази у сукоб с
природним и божијим законима, који не праштају.



За Барски родослов, временски
најстарији у владајућој науци, Константин Николајевић каже да је дело
више аутора, али његов завршетак припада попу Дукљанину. Константин
Филозоф даје први родослов Немањића, док Доментијан изводи уопштено
порекло ове династије из Зете, али наш највећи генеалог остаје Његош.
Његов Горски  Вијенац је у суштини једно велико генеалошко дело, у коме
су на генетској основи приказана братства, племена и нахије, мада М.
Будимир наглашава да нема „чистих“ народа. Још је потребно овде истаћи,
да реч „нахија“ никако не може да буде турска јер постоји у арапском,
али није ни арапска већ архаично српска реч, од аријско гнáхус, суседство, суседна регија.



Да је највећа мука историјске критике
генеалогија, показује  очигледан пример опструкције у српској
историографији, а то су девет очева великог државотворца Немање.
Генеалошка књига Родом до искона, износи на светло дана десетог и правог
оца Немањиног, Драгихну (Драгињу), генеалошки потврђеног у расправи
историчара Синише Богдановића још у 19 веку. Отуда, Никола Радојчић не
каже случајно, да „ наши историчари често пуштају државу Немањића да из ничега никне“.



Лајтмотив генеалошке студије Немањића је трајност провиђења државе у отпору поробљавању, коју носи идеја слободе:


Вјечна зубља вјечне помрчине
Нит’ догори, нити свјетлост губи“. 


     Поготово, што моћна симболика
зубље има обредну вредност, јер она је од младике храста, божанског
дрвета и првог храма у природи. Судбина Немањића је иста као и државе
коју су створили, па Н. Радојчић поставља питање: „Где је икада тако моћна држава израсла из ничега“? То не бива, као што никада не бива да један човек може сам да створи религију.



Аутор књиге Родом до искона има
јединствене увиде с посебном тежином историјске критике. Такав је рецимо
закључак, да је на Косову изгинуло бројно српско племство које је било
легитимни носилац државног суверенитета. То може да буде директан
одговор на питање прихватања вазалног односа Србије, после чисте
војничке победе на Косову. Затим, детаљан опис битке на Румији, о којој
владајућа историографија има само једну реченицу. Да, извојевана је
спектакуларна победа над освајачем исконских српских простора, на челу
са зетским краљем Доброславом-Војиславом, чукундедом Немањиним. Као што
је ромејско (византијско) лицемерје практиковало политику неиспуњених
обећања, тако су њени дворски историчари писали историју према
политичким потребама државе.



Срби су увек тражили само своје, а
непрестани ромејски уговори о довлачењу белосветских протува на Хелм
(Балкан), имали су за циљ да то спрече. Отуда,  Кривокапић изводи сјајан
закључак: „Да су се Ромеји окренули Србима, својим суседима и
старинцима Хелма, историја би била сасвим другачија, а мапа европских
народа кудикамо праведнија.
“. На крају, Ромеја је и погинула од руке
странаца које је непрекидно довлачила на Хелм, а Латинско царство је
пример јединственог случаја на свету.



            Јелини и Латини су свет
делили на Ромеје и варваре, па су тај епитет доделили и Атили, Великом
кнезу Кијевском, који је по схватању својих просвећених непријатеља био
мудар човек, милостив и веран задатој речи. Али, биће да је разлог
погрде ромејско посланство на челу с папом Лавом, које је у Милану на
Римском тргу молило Атилу за милост. Тако су Срби, који су неговали
витештво и имали законе једнаке за све, проглашени варварима, од стране
оних који су практиковали робовласништво, гладијаторске злочиначке игре и
разапињали на крстове хиљаде људи дуж путева.



Од посебног значаја у овој књизи је
закључак, да је самостална архиепископија Јустинијана Прима била у
Скопљу (Скупи). Не само да је она била назависна од Цариграда и Рима,
већ она даје континуитет примогености српске цркве на коју се позивало и
светосавље, вера апостолског учења и смерница. Отуда, руски дипломата и
историчар И. Јастребов наводи како су се охридски архиепископи за време
Самуила и касније пећки, титулисали с називом „Јустинијана Прима“. Да
не говоримо, о континуитету благохранивог града Скопља, као престоници
Душановој где је донет и Душанов Законик.



             Књига Родом до
искона  писана је живим приповедачким стилом, на више места је опширнија
него што је то уобичајено, али свакако држи пажњу читаоца. Посебно је
опширан  уводни део, који то и није у класичном смислу. Посебна одлика и
значај ове књиге, су увиди и лични приступи аутора у
тумачењу појединих историјских чињеница, што је ређи пример у нашој
историографији која је углавном преписивачка.



Историја је озбиљна наука а не циркус, иако она „као истина нема коначности“.
Наши историчари воле да кажу, како смо направили „кућу на путу“, али
наша „кућа“ постоји одувек, далеко пре „пута“ грабљивих скоројевића, што
алегоријски веома лепо пресликава народна прича о јагњету, које мути
воду вуку низводно од њега. „Правда без силе је немоћна, а сила без правде тиранска“ (Лајбниц), али, мудрост и лепоречивост не мењају чињеницу, да су Срби „народ безочно покраден“ кроз историју.



Слободан М. Филиповић



Књига о Родослову

АГРЕГАТ. Тзв. МОГУЋЕ И НЕМОГУЋЕ ЛИНИЈЕ - Књижаре на мобилним колосецима Сазвежђа З | Раде нонстоп