Веб издање «Слепи виде» - непознате драме познатог песника

Насловна страница Веб издања београдских Заветина.Непознате драме познатог песника. Публиковано према часописној верзији. Текст прекуцали чланови породице  сестрића пок. песника Продановића....

Када су 1962, пре више од три дeценије, Миодраг Павловић и Светозар Бркић, у редовном LХ колу СКЗ објавили песме Радомира Продановића под насловом Глас,наша јавност је открила једног значајног српског песника, који је био мртав већ осамнаест година Штампањем његове драме Слепи виде наша позоришна јавност добија драму која је више од пола века у рукопису остала загубљена и која се сада нуди машти неког савременог редитеља.

Да ова драма постоји остало је записано у „Напомени" штампаној у поменутој збирци песама. Међу сачуваним рукописима, од драмских текстова наводе се под бројем 7 - Снови, драма у три чина (сачувана су само два чина), под бр.  13. план за драму о хварској буни, под бр. 14 план за драму Беда, а под бр. 15. драма - Сепи виде (у целости).

После тога, рукопис се, очигледно, опет загубио. Када је Миодраг Павловић средином бО-тих постао директор драме Народног позоришта, потражио је рукопис у архиви, јер се сећао да је писац рукопис предао драматургу позоришта Пецији Петровићу и да је драма одбијена, а рукопис није враћен.

Послс смрти Светозара Бркића, прекуцану драму Свети виде Миодрагу Павловићу предала је Бркићева удовица Зденка, уз напомену да је драму, пронађену у неком сандуку са разним заосталим текстовима, прекуцао Продановићев сестрић. Миодраг Павловић ми је недавно дао рукопис на читање, а ја сам га, уз његову сагласност, предложио редакцији „Сцене", која је прихватила да га објави.

Ево разлога зашто сам предложио ову драму.

* * *

О драми Слепи виде сам писац је, у једном писму датираном 26. октобра 19-12. године, писао:

„Односи се на двоје слепих - мужа и жену који имају двоје деце. Овакав случај постоји у реалности. Наравно деца виде и ту  настаје драма. Може се учинити стотину комбинакција, али не задовољава ме ниједна, јср ми стално измиче она права која хармонизира са предметом и са мојим намерама."

Драма Слепи виде спада међу ретке драме у нашој драмској књижевности чија радња дешава на селу, а не спада у жанр класичнс фолклорне сеоске драме, какве су се писале у прошлом веку. Слепи виде је поетска драма с јаким експресионистичким елементима. Карактерише је оригииалан и сликовит језик, бурне страсти ликова у драми, симболични декор описан у дидаскалијама, нескривени симболи у фабули која има свој реалистички ток и готово манихејски сукоб добра и зла, боље рећи зла и добра, јер зло је у овој драми и виталније и снажније, без икаквог тријумфа добра на видику. Дакле, у драми се испољавају неке битне карактеристике експресиомизма каквог познајемо у светској драми нсколико деценија раније.

....

* * *

Драма Слепи виде је после пола века најзад доступна свима, са својим врлинама и манама. По мом мишљењу, мање је застарела него многе које су виделе светлост позорнице маље-више истих година кад су и написане. Можда ће правда бити задовољена и једина драма Радомира Продановића појавиће се негде ма сцени у свој узаврелости набујалих страсти и олако описаних бујица.

Јоваи ЋИРИЛОВ

Види више:
http://sites.google.com/site/zaostavstinarukopisna/radomir-pprodanovic/«slepivide»-nepoznatadramapoznatogpesnika

Веб издање се може преузети без надокнаде!!

Књижевна елита, иронија и лаж / Бела Тукадруз

...Постоји ли у српској књижевности друге половине 20. века?
Ко су њени несумњиви представници?
Да ли су припадници српске књижевне елите они српски песници и писци друге половине 20. века који су успели за живота да подобијају све књижевне награде - од општинских до савезних? Да им не спомињем имена. Да ли су представници српске књижевне елите
толики уредници највећих издавачких предузећа друге половине 20. века? Да ли су припадници српске књижевне елите професори универзитета, предавачи српске књижевности друге половине 20. века?
Да ли је то понеко од писаца савремених који је већ са педесетак година доживео да види своја Изабрана или Сабрана дела? Да ли су то поједини чланови САН-а ?
На шта личи савремена српска књижевна позорница на крају
другог миленијума?... 
           Види есеј у целини: https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/home/knizevnaelitaironijailaz

Магија боја и облика

На фотографији: Слободан Г. Јовановић и Мирослав Тодоровић, Галерија Центра за културу „Градац“ у Рашки, 17. јун 2009.

Уз Пределе Слободана Г. Јовановића

Предели боје ове речи стихови

Предели што путују са изложбу на изложбу

Велика радост боја светлост/и сећања

Из: Предели С. Г..Ј

СЛИКЕ Предели Слободана Г. Јовановића су својеврсне химне природи. Лирски интониране оне су видљива поезија природе. Изражена је језиком боја, језиком универзалног духа који визулено дочарава чисту поезију природе. Она „плави нашу свест не само бојом него и светлошћу предела, једном речју значењем“. Слободан Г. Јовановић је истински сликар = песник природе, песник који се надахнуто изражава бојом као сликар, светлошћу као фотограф. Он се бојом изражава када слика пределе природе, светлошћу када слика пределе људских лица. Ридовим речима казано „ оно по чему се једна врста уметника разликује од друге није њихово стање душе, њихова ментална, него је разлика између вербално-акустичког и пластично-визуелног сензибилитета; разлика у материјалу, не у методу.“

Јовановић се, дакле бојом изражава када слика пределе природе, светлошћу када слика пределе људских лица. Сликар Јовановић нам језиком боја предочава фрагменте једне свеслике, јер сви сликари сликају једну слику, као што песници пишу једну песму. Он чује музику предела која га подстиче да ствара. Јовановићево сликање предела је и знак дивљења према природи, као и тражења знаног и непознатог. Тамо, у далеком свету, где живе Индијанци, међу далеким пределима налазио је своје пределе. Ове слике на призивају и велике речи поглавице Сијетла из 1851 (?) изговорене у славу земље, неба и природе, које ево данас, добијају на актуелности: „ Земља је наша мајка, ако човек пљује на тло пљује на себе самога. То ми знамо. Све ствари повезане су као крв која уједињује породиву. Све ствари су повезане. Што год снађе земљу снаћи ће и синове земље. Човек не тка ткиво живота : он је само струк у томе. Што год чини ткању чини и себи самоме.“ (Данашње време нас уверава колико су ове рече биле профетске.) И Јовановићеве слике су својврсно ткање боја и светлости, сенки и обриса, силуета, наговештаја... Створио је народ предела који нам сугерише устројство у овом свету, на сличности које откривамо у различитостима. На Сликама С.Г.Ј скоро да нема људских творевина. Нема насеобина. Није то усамљеност духа већ порука чистоте и исконске лепоте...опомена да су људске творевине трошне и пролазне, а дела природе вечита. Неке од ових предела препознаћемо као виђене на овим просторима, и, јамачно биће нам занимљивији, јер знајући да постоје њихови двојници указаће нам на нове теме, подстаћи на размишљање о свеповезаности, о васељенској једности, у чијој смо целости и ми њен трептај. Ове слике настале, махом, у земљи где живе Индијанци, указују и на категорије вишег смисла, где се срећемо са митом и истином која упитно опомиње: Шта је живот? Блесак свица у ноћи. Јер. човек само гостује у пределу у којем се одвија његова егзистенцијална драма. Он је њен дашак, трепет листа, он је,како то стиховима каже Јован Христић...гост који дође / Закуца на врата и оде Оде / А не остави за собом ни глас...Створен од праха земаљског човек је, дакле, прах и у прах се враћа.Он је у пределу у којем је обитавао, у његовој светлости и тами... У метафизичкој просторности предела.

Слободан поклонички слика природу.Надахнут доживљај предела транспонује у слику са свим одјецима доживљаја предела са меланхоличним призвуком усамљености. „Природа сваком, ко је одабере за пријатеља враћа добротом и чистотом. Она нас подучава, али и лечи, даје сокове и пружа одговоре“ (С. Шефер). Свети Николај поручује да „читати природу, отвореним срцем и умом, значи осетити њену дубоку душу божанске хармоније у којој обитава Бог“. И не само Бог, у овим сликама обитавају народи који су били, а сада су предели које гледамо.

Гледајте ове слике, видећете и чути тишину. Видећете светлост, светлост у бојама и тишину. Тишина је она пуста, космичка црква у којој стојимо сами. Јер, Тишина је једини језик којим Бог говори. Тишина која зари из ових слика је лековита. Она нас призива. И опомиње. Са ових слика запахнуће вас свежина ваздуха, мирис гора, бистрина и светлост, призваће вам памћење на тајанство планина и далеких предела.

И на естетичном плану Слободан Г. Јовановић је остварио однос са посматрачем његових слика. Пажљиви посматрач доживљава ове слике, с некима се „препознаје“, осећа се аутентичност, слути нова митологија доживљаја природе. Осећа дух пасторалне лепоте која се отвара на свим језицима.

Јер, ове слике су својеврсне химна природи и човеку, оној непатвореној лепоти са библијским духом, која је сада чежња човека заточеном у својим творевенама- зградама, градовима.Оне нас подсећају и опомињу, призивају да се спасимо и вратимо природи. И себи...

Сликар С.Г. Јовановић је преточио виђено у слике, облик је прешао у нови израз, у васколике слике изабране за своју душу и душу свих нас који смо овде.

Крстовдан, 2009. Мирослав ТОДОРОВИЋ

_________________________
Био-библиографска белешка :

СлобоДАН Г. Јовановић, рођен је 1949. године. Завршио студије на Факултету драмских уметности и Вишој школи за примењену уметност и дизајн у Београду.

Предавао на William Allen White School of Journalism and Mass Communication на Универзитетеу у Канзасу, на Факултету примењених уметности у Београду, Факултету уметности у Приштини, Филозофском факултету у Нишу, Школи за видео и ТВ продукцију југословенског института за новинарство из Београда, Уметничкој школи у Нишу и Центру за савремену журналистику у Београду.

Имао самосталне изложбе у: Покрајинском културном центру у Приштини, Галерији савремене уметности у Нишу, Галерији Дома југословенске армије у Нишу, Галерији Замка културе у Врњачкој бањи, Народном музеју у Прокупљу, Завичајном музеју у Александровцу, Галерији културног центра у Врању, Галерији Басара – Обрадовић у В. Бањи, Галерији српског лекарског друштва у Нишу, Песничком атељеу М. Тодоровића, Галерији културног центра у Сврљигу, Галерији дома културе у Рашкој...

Живи и ствара са Машом у Нишу. Пријатељује са Мирославом.

Нереална слика

Црни дани за часописе

Угледне публикације из културе, књижевности и уметности ових дана добиле уговоре из Министарства културе, са знатно мање новца од очекиваног, што их приморава на пуко преживљавање или нестанак

Часописи за уметност и културу, попут „Градине”, „Мостова” или „Књижевних новина”, ових дана добили су уговоре из Министарства културе, по којима ће за ову годину добити махом по 300.000 динара за издавање својих угледних гласила, што једва покрива најосновније трошкове. Часопис „Савременик” није добио ни динара на конкурсу који је министарство расписало почетком прошле године, док је примера ради, реномирана крушевачка „Багдала” добила 80.000 динара.Према речима Зорана Пешића Сигме, главног уредника „Градине”, из Министарства културе још није стигла потврда када ће овај новац дефинитивно бити и уплаћен, а сума једва да је довољна за штампу.

......
Срба Игњатовић, главни уредник часописа „Савременик”, каже да већ две године није добио ни динара на конкурсу Министарства културе.– Практично је направљена сеча часописа. Тако драстичне мере нису се догађале ни у време санкција, водила се каква-таква брига да периодика преживи. Пошто нам је и мрежа библиотека прилично јадна, само мали број њих може да откупи часописе – каже Срба Игњатовић.Игњатовић се присећа да су и гимназије раније посвећивале пажњу угледним гласилима из културе, а његова је била претплаћена на „Књижевност”, „Летопис” и „Видике”. Познато му је да је у последње време само Девета београдска гимназија узимала часописе, а онда је и она одустала.– Можда неко сматра да то више није атрактивно, али периодика је веома значајна као мера једног времена. „Савременик” је један од два најстарија часописа. Разумем смањење новца, али потпуно ускраћивање новца је страшно. Увек је било тешко, али не разумем да не могу да не добијем бар сићу од новца. Са сићом бих могао да пливам, уз уобичајену помоћ спонзора и донатора – истиче Игњатовић и напомиње да новца увек има, али када је у питању подстицање масовне културе, као што је „Егзит”, који је комерцијална манифестација и који на сву зараду није обавезан да плаћа ПДВ.У новом броју „Савременика”, Игњатовић се у уводном тексту часописа обратио читаоцима са апелом за новчану помоћ:„Чак и под санкцијама успевали смо да исплаћујемо макар и симболичне хонораре, преводиоцима, пре свега. Било је то могуће захваљујући помоћи Министарства културе Србије: откупу примерака за готово све библиотеке… Будимо јасни: „преки суд” је радио и часопис осудио на смрт. Министри долазе и одлазе. Нема тог коме нисмо угледали леђа. Они поњаве од људске косе (4,5 тона), као уметност, шаљу на Бијенале, у Венецију. Своје „бестселере” преводе о државном трошку а паре за узвратни део трампе, преводе страних књига, додељују опет себи”, каже, између осталог, у апелу за помоћ Срба Игњатовић.

-----------------------------------------------------------

Добитници на конкурсуНа конкурсу за финансирање часописа у Министарству културе, следећим публикацијама је одобрен новац: „Orchestra” из Београда (400.000 динара), „Ју филм данас” из Новог Сада, 100.000 динара, „Багдала”, из Крушевца, 80.000 динара, Београдски књижевни часопис (300.000), Годишњак Српског ПЕН центра (100.000) динара, „Градац”, (400.000) динара, Градина, Нишки културни центар (300.000), „Златна греда”, Нови Сад (400.000), „Зограф”, Институт за историју (80.000), „Источник”, Београд (300.000), „Књижевне новине”, Удружење књижевника Србије, Београд (300.000), „Књижевни лист”, Београд (300.000), „Књижевни магазин” (400.000) динара, „Кораци”, Крагујевац (300.000), ЛУДУС (500.000), „Мостови” (300.000), „Нови звук”, Факултет музичких уметности, Београд (200.000), „Нови филмограф”, Београд (100.000), „Писмо”, Земун (400.000), „Повеља”, Краљево (300.000), „Поља”, Нови Сад (400.000), „Реч”, Београд (300.000), „Свеске”, Панчево (200.000), „Северни бункер”, Кикинда (200.000), „Сцена”, Стеријино позорје, Нови Сад (300.000).

-----------------------------------------------------------

Има и задовољнихМеђу уредницима књижевних часописа има и задовољних. Тако Ласло Блашковић, директор новосадских „Поља”, каже да још није упознат са сумом новца коју је добио од Министарства културе (400.000 динара), али да успева да објављује часопис превасходно захваљујући новцу који добија из градске касе Новог Сада. Стеван Бошњак, уредник нишког часописа „Унус мундус”, каже да уопште не прати да ли стиже новац из министарства, јер увек успева да нађе средства.– „Унус мундус” објављује и књиге које су откупљене за библиотеке. Редакција часописа је интернационална. Од града добијам довољно за штампу и тренутно имам ауторских прилога за следећих пет година. Имам и добру сарадњу са библиотекама, рецимо, Библиотека града Београда откупљује по 50-60 бројева часописа – каже Стеван Бошњак. Његова пракса је, како напомиње, да ауторима не плаћа хонораре.

Станко Стаменковић[Политика: објављено: 18/08/2009]

Коментар:Београдске ЗАВЕТИНЕ већ 26 година не добијају никакву помоћ, ни за своје зборнике, ни за своје часописе. Видите како, према писању Политике, кукају на министра, кога ми не бранимо, не. Лако је издавати часописе туђим парама, прелако. Лако је писцима блиским врховима актуелног режима, од А до Ш. А какви су углавном часописи у Србији? Много личе једни на друге... Часописна бижутерија...

Опомена: Чланак Политике није пренет у целини, али су дати најкарактеристичнији детаљи. Ми се трудимо да будемо коректни. Међутим, све чешће се дешава да нам поједини електронски медији, - чак и они који су нам тобоже наклоњени, и овде у Србији и у свету, узврате некоректно, тј. преузму неки наш пост, али га "осакате", тј. изоставе наш став. Због тога смо у ситуацији да такве постове бришемо, иако то нерадо чинимо. Што смо учинили и са протоверзијом овог поста. Немојте преносити наше постове, ако то не чините коректно, не чините нам никакву услугу, напротив!

Заветине су ових дана штампале, без ичије помоћи, нови, први број књижевног часописа "Оркестар СУЗ", али вест о томе нису преузели они којима је тобож на срцу промена, друкчија, другачија Србија. Много још увек има лицемерја у српском друштву, па и у нашој дијаспори, која је и тужна, и полуписмена, несрећна, необавештена...

Морска црква / Нове песме Мирослава Тодоровића

ПЛАВА ШПИЉА

(Морска црква)

БРОДИЋ је упловио у шпиљу, у плавичасту светлост која је живо титрала по чудесно избораном стењу-зидовима.

Зидови, тако их је море обликовало, као и куполу, горе, у којој се сенке светлости трепераво сплићу и расплићу. Све ово чини се нестварним, као у сну; јава је овде прозборила ћутањем морских дубина зачарана.

Ово није Плава шпиља (тако је човек -овоземаљац види) него Морска црква. Овде стижу таласи са тајном пучина. (Јал таласи, јал душе морске?) Овде се исповедају. Можда крију невидљива блага. Ово је место тајна мора.

Али шта ћемо ми овде? Гласови усхићени лепотом коју не може изразити људска реч.

А шум мора све надглашава, разлива у лебдећу светлост, мирисе, топлину, измаглицу... вечност.

ЗИБАЛИ су се таласи, укрштале раскоши светлости висина и дубина. Чинило да све је светлост, као и овај запис - жвва песма, са кричањем галебова и хуком мора...

09. 09. 1997. Херцег Нови

Мирослав Тодоровић: Песме путовања, КК «Бранко Миљковић», Књажевац, 2009, стр.48

Ових дана изашла је нова књига неуморног и стрпљивог путника и песника. Ова збирка фрагмената истргнутих из дневника с путовања могла је понети и бољи наслов, поднаслов горње песме у прози. Морска црква – све време се овај немирни путник у тој цркви моли. Овде објављујемо веома успелу фотографију усамљеника песника на дну исушеног сланог језера на југу Туниса – Шотел Ћерид... И пропаратно писмо уреднику....

Раде Ћурчин: БЕЗ СВЕЖЕ КРВИ И ВАЗДУХА

БЕЗДАН

Гурнули су ме.
Стрмоглављен, падао сам сатима,
Данима, месецима,
Годинама, вековима.
Сво време сам зјапио у дно, које ми је узмицало
И ширило се, ко џиновска вагина, гутајући ме
И усисавајући, одвећ алаво –
Просто незајажљиво.
Сурвали су ме сурово
У најдубљу јаму:
У опако, језиво баздеће,
Труло и смрдљиво гротло
Са свирепим, кисело-промуклим осмехом
И крваво-цакленим –
Пакленим очњацима попут кљова,
У бездан из ког излаза нема.
Још увек га тражим; не одустајем –
Морам га пронаћи!
Самотно се осећам, али знам –
Нисам сам!
Стропоштали су читаве масе
У неугашени вулкан без дна
Из којег ће лава кад-тад да искуља.

26. новембар 1999. Зрењанин
РАДЕ ЂУРЧИН

_________

Управо је публикована прва књига песама Без свеже крви и ваздуха, Г. Радета Ћурчина, родом из Зрењанина, одабрана на Великом књижевном конкурсу Едиције ЗАВЕТИНЕ (2008), која почиње песмом коју овде доносимо. Горе десно полеђина корица споменуте књиге. Објављивањем ове књиге завршен је конкурс који је потрајао скоро читаву 2008. годину, а књига, као претходних 20-ак других публикованих, може да се преузме са Веб сајта непрофитних издања Заветина ЗАВЕТИНЕ Ново сазвежђе http://sites.google.com/site/zavetineinfo/ .

Господин Ћурчин се успешно огледао и као преводилац са руског. Управо нам је послао и превод једне песме Мајаковског, који овде доносимо.

Владимир Мајаковски

ЧУЈТЕ!


Чујте!
Ако се звезде пале –
значи да је управо то некоме нужно?
Значи – неко жели да оне постоје?
Значи – неко те испљувке назива бисерима?

И, сатирући се
у мећави подневног жара,
продире до бога,
боји се да је закаснио,
плаче,
љуби му жилаву руку,
моли –
да обавезно буде звезда! –
клања се –
неће издржати патњу без звезда!
А затим
Забринут шета,
Ал` спокојан споља.
Говори некоме:
''И, како ти је сада?
Није ти страшно?
Ни мало?''
Чујте!
Јер, ако се звезде
пале –
значи – некоме је потребно баш то?
Значи – да је неопходно,
да се свако вече
изнад кровова
упали бар једна звезда?!

(1913)

____________________________________

Sent: Friday, June 12, 2009 11:03:56 AMSubject: Predlog

Gospodine Miroslave Lukicu,

najtoplije Vam se zahvaljujem na dobroj volji, maru, vremenu i strpljenju koje ste mi posvetili, kao i na dragocenim savetima.
I Bratislav Milanovic (i Maja Volk, Milan Paroski, Dimitrije Bjelica i dr. manje poznati piscii (jos desetak) kojima sam promovisao knjige u Beogradu u Jahting klubu, Pubisu i Red Staru), a i moji rodjaci iz Kanade (stric, sestre...), Beograda i Zrenjanina, pa roditelji, komsije i mnogi prijatelji i poznanici bice odusevljeni kad izadje moj pesnicki prvenac........

Раде Ћурчин